Razbijanje iluzije

Na premijeri predstave „Fedrina ljubav”, prema tekstu Sare Kejn, u režiji Ive Milošević, u ponedeljak, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, došlo je do skandaloznog prekidanja predstave. U kulminaciji dramske tenzije, kada se Fedra, koju igra Mirjana Karanović, fizički i emotivno totalno ogoljava pred svojim pastorkom Hipolitom (Ermin Bravo), glumica obnažuje svoje grudi. U tom specifičnom trenutku tišinu, ispunjenu tenzijom, u sali je prekinulo upadljivo i iritantno škljocanje nekoliko fotoaparata.

Ovaj čin izazvao je smeh u publici; konsekventno tome i brutalno razbijanje iluzije i narušavanje predstave a zatim i, sasvim opravdanu, reakciju Mirjane Karanović koja je na nekoliko trenutaka prekinula predstavu, naređujući fotoreporterima da napuste salu. Kako oni to nisu odmah učinili, i publika se uključila u ubeđivanje novinara da izađu. Nakon njihovog odlaska, predstava je nastavljena.

Masovni mediji, naročito oni tabloidni, prečesto trivijalizuju suštinu umetnosti. Ako se njihovo bavljenje predstavom „Fedrina ljubav”koja, između ostalog, kritički tretira bitan problemdekadencije i korumpiranosti predstavnika vlasti, završava na senzacionalističkom prikazivanju nagog glumičinog tela, onda se zaista moramo zapitati u kakvom društvu danas živimo, odnosno koji je smisao umetnosti ako se njene ideje na ovaj način banalizuju.

Uticaj masovnih medija je danas ogroman, njihova interpretacija događaja je, nesporno, bodrijarovski rečeno, stvarnija od stvarnosti. Ako oni, na ovaj način, drastično obesmišljavaju kritičku suštinu umetnosti, ne baveći se ozbiljno i analitično problematikom prikazanom u predstavi, postavlja se pitanje funkcije umetnosti. Odnosno, koja i kakva poruka dolazi do publike?

Moguće je uspostaviti određene analogije sa praizvedbom teksta „Razneseni”,takođe Sare Kejn, 1995. godine u londonskom pozorištu „Royal Court”, kada su se njihovi tabloidni mediji „Sun” i „Daily Mirror”, koji imaju ogroman uticaj u Velikoj Britaniji, senzacionalistički bavili nasilnim scenama u predstavi (kanibalizam, silovanja itd.), dok je suština predstave, kritički prikaz društveno bitnog problema nasilja, ostala sasvim netaknuta.

Sociolog Kenet Tompson je ovaj problem masmedijskog, pompeznog i senzacionalističkog predstavljanja događaja definisao kao fenomen „moralne panike”, argumentovano tvrdeći da je to način da se trivijalizuju krupni društveni problemi, odnosno da se skrene pažnja sa suštinski važnih pitanja. Analogno tome, naši tabloidni mediji možda na ovaj način skreću pažnju sa bitnih pitanja korumpiranosti predstavnika vlasti, na vulgarnu, senzacionalističku i suštinski irelevantnu prezentaciju tela.

Pozorišna umetnost je, više nego ijedna druga umetnost, duboko integrisana u tkivo društvenog života koji se u njoj reflektuje, i koji ona reflektuje. Njen značaj se zato meri njenim društvenim uticajem, a njega generišu masovni mediji.

Činjenica je, dakle, da bez medijske pažnje umetnička produkcija gotovo i da ne postoji. Ali, postavlja se pitanje granica vulgarnosti predstavnika medija, odnosno, da li je umetnicima potrebna ta vrsta marketinga da bi došli u centar pažnje javnosti?

U slučaju britanske recepcije dela Sare Kejn, zahvaljujući banalnoj masmedijskoj spektakularizaciji predstave „Razneseni”, došlo je do povećanog društvenog interesovanja za pozorište pa je, s druge strane, dramskim piscima „novog brutalizma”, paradoksalno učinjena i usluga.

Na sva ova pitanja je teško dati čvrste, konačne i jednoznačne odgovore jer današnje društvo, i kulturu, definišu žestoke kontradikcije i ambivalencija. Ono što je izvesno jeste da ovakvi događaji podstiču i zahtevaju diskusije u kojima bi se moglo doći do važnih zaključaka.