Srbija na testu gostoprimstva

Ispod platana parka u Karađorđevoj ulici, u kome je Luka Ćelović Trebinjac nekada gajio ruže, ukrasno bilje i drveće, sabiraju se i promiču sudbine izbeglih iz ratne pustinjske oluje Sirije, Iraka, Pakistana i Avganistana. Statistika koja brojkama slika sudbine izbeglica iz bliskoistočnog pakla i bede govori da kroz Srbiju dnevno prođe između 800 i 1.000 migranata. I dok su oči prognanih uprte u zvaničnike Evropske komisije, pune nade da će poslušati reči italijanskog premijera Matea Rencija da „Evropa nije skup obaveza i pravila, već zajednica duša, sudbina i ideala”, u našem društvu raste strepnja – šta će se desiti kada Srbija prestane da bude „protočni bojler” za migrante, Mađarska podigne „zid plača” a azilanti ostanu u pograničnom pojasu Srbije? Da li će se empatija prema izbeglima iz „arapskog proleća” vremenom smanjiti, a netrpeljivost povećati?

Posmatrajući azilante a prozora svog Fakulteta za medije i komunikacije u Karađorđevoj ulici u Beogradu psiholog Ana Vlajković ne može da se otme utisku da situacija s migrantima, na izvestan način, predstavlja „reprizu” devedesetih godina, kada su u Srbiju stigle izbeglice iz jugoslovenske krvave bajke.

Prihvatni centar u Preševu Foto Tanjug 

„Kada je prvi talas izbeglica došao u našu zemlju, svi smo otvorili i srca i domove za izbegle iz ratnog pakla. Slično se desilo kada su izbeglice s Bliskog istoka došle u Srbiju – pokrenuto je niz humanitarnih akcija tipa sakupljanje hrane, vode i pelena za bebe. Međutim, kako je vreme prolazilo, empatija prema izbeglicama iz sna o jugoslovenskom bratstvu i jedinstvu je slabila. Vremenom smo počeli da ih krivimo za mnoštvo naših problema – počev od nezaposlenosti, preko siromaštva, sankcija do bombardovanja. Ovo je, na izvestan način, slična situacija – u vremenu kada se država nalazi u finansijskoj krizi, kada su smanjene plate i penzije, a većina ljudi živi na poček ili na kredit, jer nema više novca u slamarici, od Srbije se očekuje da dnevno zbrine između 500 i 1.000 migranata.

– Bojim se da će se sa dolaskom jeseni i zime situacija usložnjavati” – strahuje naša sagovornica.

Ana Vlajković ističe da će migranti, koji sada spavaju na otvorenom, uskoro morati da se povuku u stanove, hostele ili u nezaključane ulaze zgrada. Ona izražava bojazan da bi prvi sukobi mogli da nastanu sa stanarima zgrada u neposrednoj blizini parkova, koji se već sada žale na buku i đubre koje azilanti ostavljaju za sobom.

– U ovom momentu, tim ljudima uglavnom pomažu mlade osobe i studenti, kojima se
„kapacitet” za empatiju još nije potrošio. Ali, na jesen počinju ispitni rokovi i život kreće svojim tokom. Moja je procena da se naš kapacitet za saosećajnost prema nevoljnicima iscrpeo poslednjih dvadeset godina. Mi moramo početi da mislimo na sebe da ne bi došlo do sindroma izgaranja, koji se inače sreće u tzv. pomažućim profesijama. Zbog toga ja podržavam ideju Evropske komisije i Angele Merkel da se odrede kvote koliko zapadne zemlje mogu da prime azilanata jer se ne može očekivati od Srbije da sama vodi računa o nekoliko desetina hiljada nevoljnika – zaključuje Ana Vlajković.

Na pitanje kako se Vlada Srbije nosi s velikim prilivom migranata i da li treba da strahujemo da ćemo imati situaciju poput one u Nemačkoj, u kojoj raste netrpeljivost prema azilantima, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin kaže:

– Prema mišljenju svih relevantnih organizacija – od UNHCR-a pa nadalje, Vlada Srbije se ponaša najbolje i najorganizovanije na putu migracija. Ti ljudi neće da dođu u Srbiju, njih Srbija ne zanima, oni ne žele da ostanu ovde. Oni mahom žele da idu u zapadnu Evropu i mi niti možemo da im pomognemo niti možemo da im odmognemo. Obezbedili smo civilizovane uslove koliko god je moguće, obezbeđujemo hranu, vodu, lekarske preglede... Trudimo se da ih odvojimo od kriminala, krijumčara. Mi ne pokušavamo da pravimo prihvatni centar na severu Vojvodine da to sutra ne bi bilo pravdanje: evo zbog ovakvih moramo da podižemo zid, Srbija ih gura ka nama. Mi imamo to iskustvo izbeglica, mi znamo šta je to – kaže Vulin.

On, međutim, skreće pažnju na činjenicu da pomoć međunarodne zajednice kasni, pa su Srbija i ostale zemlje Balkana ostavljene da se same nose sa ovim problemom. – U Briselu su trenutno godišnji odmori i nikoga ne možete da nađete da razgovarate o ovoj temi. Problem neće čekati da se završe godišnji odmori, on će biti sve veći. S druge strane, prvi i drugi talas migranata su već prošli – to su ljudi koji su uspeli da se snađu u EU, i oni sada pozivaju svoje rođake da dođu kod njih. Primetili smo povećani broj žena sa decom koji putuju. Muškarci su prošli i čekaju ih u EU. Samo od početka godine imali smo 66.428 tražilaca azila. Mi to ne možemo sami da izdržimo i očekujemo hitnu pomoć prvo od Evropske komisije. Osim toga, mi takođe nemamo pristup evropskom fondu za izbeglice. Tražićemo da nam se taj pristup omogući, jer kod nas su migranti.  Srbija nema kapacitet da te ljude primi. Ne možemo da praznimo gradove da bismo ih smestili, niti da im nalazimo posao kojeg nema ni za naše državljane – objašnjava ministar Aleksandar Vulin.

Direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović procenjuje da se empatija naših sugrađana neće smanjiti sve dok država ne digne ruke od azilanata, a mediji počnu senzacionalistički da izveštavaju o sudbinama prognanih.

– Mislim da naši sunarodnici imaju topliji odnos prema migrantima od građana Evropske unije, jer smo mi u bliskoj prošlosti u zagrljaj primili izbeglice iz Bosne i Krajine i imamo svest o tome da ti ljudi beže ispred metaka. Nama stalno zvoni telefon i građani svaki dan pitaju kako mogu da pomognu i gde da donesu pomoć. Migranti će još dugo biti ovde i na to moramo da se naviknemo. A ako se podigne zid na granici s Mađarskom, biće ih sve više. Činjenica je da njima nije cilj da ostanu u Srbiji, ali je isto tako činjenica da će imati sve više problema da dođu do željene destinacije. Empatija društva zavisi od načina na koji mediji izveštavaju o migrantima – ako se u njima pojavljuju naslovi tipa „naoružani islamisti”, onda će se i stav javnog mnjenja prema azilantima primeniti. Dokle god u medijima budemo mogli da gledamo slike majki sa bebama koje su iscrpljene i bolesne imaćemo empatiju prema ovim nevoljnicima. Ali, ako država digne ruke od njih i ako se povuče, građani će biti u problemu. Ovo jeste veliki finansijski izdatak za državu, ali ona nema alternativu – smatra Radoš Đurković.

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, koja je bila u poseti migrantima u prihvatnom centru u Preševu, takođe konstatuje da u ovom momentu ne postoji diskriminacija migranata i izražava nadu da se stepen socijalne distance prema njima neće povećavati.

– Mislim da naši sugrađani razumeju da su to ljudi koji beže od rata, patnje i metaka. Osim toga, mi smo u svojoj bliskoj prošlosti imali slično traumatično iskustvo i zbog toga imamo empatiju prema migrantima. Međutim, krajnje je vreme da nam Evropa pomogne da nađemo trajna rešenja za te ljude odnosno da se definiše koji je to broj ljudi kojima mi možemo ponuditi privremenu zaštitu – zaključuje Brankica Janković.

Katarina Đorđević

-----------------------------------------

KARLOV UGAO

• Lakše je zaustaviti azilante da ne uđu u Srbiju, nego sprečiti Srbe da odu iz nje.

• Imajmo milosti prema tim našim sapatnicima. I oni su pobegli od neke „oluje”.

• Azilanta koji traži da ostane u Srbiji, treba odmah poslati kod psihijatra.

• Englezi su nekad preplavili kolonije, sada kolonije plave njih.

• Preševska dolina je puna azilanata: Sirijaca, Iračana, Avganistanaca, Srba...

• Nisu svi muslimani azilanti. Ali, svi azilanti su muslimani.

• Klima se menja. Evropa postaje Afrika.

• Azilanti su kompletirali sve elementarne nepogode koje su nas snašle.

• Ljudi sa jahtama neće ni da čuju za ljude iz čamca.

• Prvi srpski azilant je bio Arsenije Čarnojević.

Dragutin Minić Karlo