Fam Tam Dong

Predstavu Ledeni svitac, koja je na repertoaru pozorišta Madlenijanum, režirala sam 2005. godine. Nastala je na osnovu istoimenog romana Vladana Radomana, lekara, pisca i humaniste.

U Vladanovoj biografiji piše da je jedan od osnivača (1970) „Lekara bez granica“, suosnivač „Lekara sveta, da je odlikovan Legijom časti, medaljom „Zasluga Francuskoj“, zlatnom medaljom Crvenog krsta Francuske, da je autor više romana objavljenih na francuskom i srpskom jeziku. Piše i da se razišao sa Bernarom Kušnerom, sa kojim je decenijama sarađivao, zbog Kušnerove podrške bombardovanju SRJ 1999. ,,Bio je to kraj našem prijateljstvu. U oproštajnom pismu napisao sam: ’Na delu su ubice bez granica’”.

Roman Ledeni svitac napisan je po istinitoj priči. Njegov glavni lik je Fam Tam Dong, vijetnamski boat boy– dečak iz čamca, izbeglica. Dečak sa ožiljkom na licu. Jedno od 40.000 dece iz izbegličkog kampa na ostrvu Pulobidong. Njega je Vladan Radoman odveo u Pariz i prigrlio u svoju francusko-srpsku porodicu.

Fan Tam Dong, Fan Tam Dong, Fam Tam Dong, ritmično dobuje u meni dok čitam o izbeglicama, deci, odraslima koji beže sa ratom unesrećenih područja i dolaze i do Srbije i Beograda. Fam Tam Dong nije više za mene pozorišni lik izrastao na sudbini dečaka kojeg je spasio Vladan Radoman. On je sad ovdašnji, prepoznatljiv. U Beogradu je ne samo na pozorišnoj sceni nego i u parku kod železničke stanice, recimo. I na nama je danas da budemo Vladan Radoman, koliko ko i kako može. Da prihvatamo, pomažemo, spašavamo, razumemo nesreću, podelimo siromaštvo i ljudskost, popularno rečeno, hleb i empatiju.

Ali! Cela Sirija protutnjaće kroz Srbiju; Stampedo imigranata; 400.000 migranata zadržati u Srbiji, pakleni plan Zapada – vrište novinski naslovi i uvode neprijateljski diskurs u veliku temu izbeglištva, prema kojoj građani Srbije još iskazuju human odnos. Neki i preduzetnički, šansu da zarade na tuđoj nesreći. Ali nema napada uz molotovljeve koktele, kao u Nemačkoj, nema podmetnutih požara u izbegličkim centrima, nema demonstracija. Nema polivanja šmrkovima. Srbija se ne ograđuje ni zidovima ni bodljikavom žicom. I ako nečim trenutno možemo da se ponosimo, to je odnos prema nesrećnicima koji su krenuli put Evrope mira. Evropa mira, naravno, diskutabilan je pojam, s obzirom na umešanost politike Zapada u sirijsku agoniju i ne samo sirijsku. Vode Sredozemlja odavno su postale masovna grobnica za one koji nisu uspeli da stignu do evropskog kopna, već su postali plen raznih trgovaca nesrećom i neželjeni suvišni tovar.

Nešto istinski subverzivno u odnosu na politiku rata ušlo je u evropsku priču. Stotine hiljada ljudi zaputilo se preko granica, kopnenih, morskih, bežeći od smrti, gladi. Zamišljam zemlje iz kojih odlaze kao puste, zemlje bez civila, u kojima ostaju samo ratnici. Da ratuju. A ljude koji smrti okreću leđa kao putnike koji poručuju: Kome je do rata, eto mu rata. Ratujte ratnici. Ubijajte se. Divljajte, razarajte. Eto vam i nafta i teritorija, i geostrateški ciljevi.  Eto vam sve. Sve osim naših života.

Novinarka Politike Anica Telesković pravi matematički obračun koliko nas koštaju izbeglice. Saznajem da je to osam evra po glavi žene, deteta, muškarca, dnevno, pa onda sledi obračun na mesečnom i godišnjem nivou.

U kontekstu zapaljivih novinskih naslova, tekst uPolitici, u siromašnoj Srbiji koja bedu presipa iz šupljeg u prazno može i neželjeno da posluži kao bacanje koskemeđu sirotinju, da se oko nje gloži. Otvaranje polja javnosti za priču koliko košta izbeglički život dnevno postaje matematički doprinos potpaljivanju netrpeljivosti, što se vidi i u ogavnim komentarima ispod teksta.

Nije sve u brojkama. Umesto da računamo koliko košta tuđa nesreća, mogli bismo da se prisetimo, u ovom izbegličkom kontekstu, naše istorije, konkretno Prvog svetskog rata i povlačenja vojske preko Albanije do grčkih ostrva. I pesme Milutina Bojića Plava grobnica. Samo, danas se ne povlači vojska sa narodom. Ovo danas je golgota civila koji ne žele da budu meta raznih vojski niti vojska sama; da budu meta ubica bez granica. Oni koji dolaze i do nas masovno okreću leđa ratu i svojoj zemlji, koja više i nije njihova, jer je odavno postala neodbranjiva teritorija – plen velikih, moćnih, premoćnih. I kao bumerang tim lošim politikama kucaju na vrata civilizovanog demokratskog Zapada, kao njegova senka, kao potisnuti zločin.

Poklonici teorija zavere i potpaljivanja masovne paranoje i straha videće među izbeglicama prerušene teroriste, a u izbeglištvu novi vid specijalnog rata.

Ali ne nasedajmo na huškanja. Pomozimo svako svom Ledenom svicu, Fam Tam Dongu, svima sa ožiljcima stradanja. I ne pitajmo koliko to košta. Sramota nehumanosti najviše košta i ne izražava se u vrednosti nijedne poznate valute.

Rediteljka