Drugi imaju klubove, a mi igrače

Od 2006, od kada se u sportskom svetu ponovo pojavila Srbija, naši vaterpolisti samo dva puta nisu osvojili medalju na nekom od tri najznačajnija međunarodna takmičenja (olimpijske igre, svetsko i evropsko prvenstvo).

Najnoviji podvig je sa nedavnog Svetskog prvenstva u Kazanju (Rusija). Ne samo što su po drugi put postali svetski prvaci (prethodno su to uspeli 2009. u Rimu), nego su to ostvarili toliko ubedljivo da protivnici u polufinalu i finalu, gde bi trebalo da bude najteže, nemaju za čim da žale iako su poraženi.

Naši su u polufinalu već na samom početku Italijane „držali pod vodom”, i to toliko dugo da kasnije, kad su ih pustili da dođu do vazduha (da ne trošimo previše snage za finale) „azuri” više nisu mogli ni da dišu, a kamoli da načine preokret.

U finalu su Hrvati tim oružjem pokušali da nas potope. Dobro im je krenulo, ali im nije pomoglo. Na dnu su bili mnogo pre kraja utakmice.

Pitanje koje se već godinama postavlja (izuzev dve, tri sezone) jeste – otkud takvi uspesi kad su nam klubovi, ionako malobrojni, još i u besparici?

To što imamo dobre igrače i jeste posledica naše nemaštine, jer samo znanjem možemo da se suprotstavimo bogatstvu. Oni koji imaju pare – kupuju, a oni koji nemaju, to ne mogu, pa moraju da stvaraju.

Kad je reč o klubovima, nakupci prolaze bolje od proizvođača. Zato što mogu da biraju koga će da kupe i to iz celog sveta.

Ali, s reprezentacijama je potpuno drugačije. Selektori mogu da sastave tim samo od državljana te zemlje. A pošto su u najbogatijim klubovima svojevrsne reprezentacije sveta, tamošnji domaći igrači ne dobijaju priliku, kao kod nas, da vrlo mladi uđu u seniorsku klupsku konkurenciju i na taj način brže napreduju od svojih vršnjaka iz zemalja koje uvoze igrače.

Engleska fudbalska liga verovatno je najjača na svetu. Međutim, engleska reprezentacija nikako da postigne neki zapaženiji uspeh. A i kako će kad su u njenim klubovima domaći fudbaleri u manjini.

Kod nas je, bar u stručnom radu, nastavljeno da se znanje prenosi s kolena na koleno, od majstora na šegrta. Razume se, uz usavršavanje koje zahtevaju promenjeni uslovi.

Dok je postojala starosna granica za odlazak naših sportista u inostrane klubove, a to je bilo u doba Jugoslavije, selektori su mogli da kroje raspored prvenstva i da mesec-dva, pa i tri, imaju na okupu igrače za pripreme.

Sada je to nemoguće. Ali, nađeno je rešenje. Od najmlađih kategorija, pa do seniora, jedinstven je sistem rada, kao u školovanju od osnovne škole do fakulteta – lekcije se postepeno uče i zato je moguće da kad se igrači različitih godišta nađu u A reprezentaciji to, ipak, besprekorno funkcioniše.

Na primer, igrači koji su tek ulazili u najjači sastav ranije su počinjali pripreme da bi se primakli onima koji su to gradivo odavno prošli i bili svetski asovi. Tim starijim igračima je i bio potreban nešto duži odmor, a i da na pripremama ne ponavljaju ono što odavno znaju. Tako je pronađen način da i jedni i drugi mogu zajednički da rade – da jedni ne budu previše forsirani, a da drugi ne nazaduju.

I ovaj primer iz Kazanja potvrda je da nekadašnji đaci nadmašuju ono što su ih učili njihovi učitelji. Dejan Savić, jedan iz one prethodne zlatne generacije, sastavio je ekipu u kojoj niko nije bio da bi popunio broj ili, što se kaže, za nedajbože. Svoju ulogu su imali, i obavili je odlično, i oni koji su se naosvajali medalja i oni koji su tek počeli da se kite njima.

Ivan Cvetković