Tri lepe penzijice

Zamislite početak crnohumornog vica na tragu Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Raspravljaju prosvetni radnik, medicinska sestra i opštinski ćata da li je racionalnije uzeti kakvu-takvu otpremninu i na taj način skromno doprineti državnoj politici racionalizacije, ili i dalje rintati za mizernu platu u večitom (i racionalnom) strahu od otkaza? Dakle, ili tri lepe i skromne penzijice (na stranu otpremnine) – ili nastavak akanja, sekiracije i stradanja? E sad, ne znam baš tačno kako je sve to išlo po redu, samo znam da je na kraju Vučić ispao najpametniji – da parafraziram Batu Stojkovića koji prepričava vic đacima u seriji „Idemo dalje“. Elem, premijer energično preseca Gordijev čvor i šalje nastavnika, „sestru“ i ćatu na letovanje u banju Koviljaču. O njihovom trošku, razume se. „Idite u penzije”, kaže im na rastanku, i dodaje: „ali prethodno letujte u Srbiji!”

Koliko god ovakav pseudovic o lepom i korisnom sadržao crnog humora u sebi, to ga i dalje ne kandiduje za ravnopravnog takmaca državnoj politici racionalizacije. Bar što se kategorije crnog humora tiče. Podsetimo se, reč je o „racionalnom“ čišćenju državnih službi od suvišnih (nepartijskih) kadrova – vladinoj strategiji koja neodoljivo podseća na montipajtonovski skeč o ministarstvu budalastog hoda. A evo i zašto…

Racionalizacija (ne mislim na psihološki mehanizam odbrane) predstavlja proces usavršavanja sistema u skladu sa zakonitostima zdravog razuma. Na primer, racionalno bi bilo da u ovoj zemlji obitava što veći broj obrazovanih i pismenih stručnjaka koji svojim radom u različitim oblastima podižu društveni proizvod po glavi stanovnika (pa tako i po sopstvenoj glavi), umesto što odlaze u inostranstvo. Racionalno bi bilo da se obrazovani, stručni i pismeni kadrovi proizvode (oprostite na ovom industrijskom izrazu) u vaspitno-obrazovnim ustanovama koje se nazivaju škole. Istovremeno, nije svejedno ko prenosi znanje mladim talentima i u kakvom se socijalnom položaju nalazi. Stoga je racionalno da u školama hleb nasušni peku kvalitetni i pristojno plaćeni kadrovi. Što mlađi, po mogućstvu, a nikako stariji; Opijeni radnim elanom (u prevodu: energijom), a ne razmišljanjima o penziji… (Ne propagiram mržnju prema starijim ljudima, daleko bilo, zato molim – bez optužbi za ejdžizam!)

U stvarnosti, međutim, racionalizacija funkcioniše drukčije. Garnirana zakonitostima ekonomske računice, ona čak poprima ulogu bezdušnog liferanta kvaliteta u korist kvantiteta. Obaška što budalastim hodom Džona Kliza (reč je o pajtonovcu koji u pomenutom skeču igra činovnika koji prilično čudno hoda), gazi mnoge mlade i vredne ljude na samoproklamovanom putu „fiskalnog ozdravljenja društva“.

Nastavljam primerom iz prosvete. Ko će pre izbeći gubitak posla u okviru vladine akcije „racionalnog“ čišćenja javnog sektora – starina profesor od trideset ljeta radnoga staža, kome je nadgornjavanja s nestašnom decom preko glave, ili ambiciozni junoša koji samo što je sastavio pet godina rada? Odgovor je tačan – starina, profesor od stotinu ljeta. Zašto? Zbog radnog iskustva, životne mudrosti, udarničkog elana, fleksibilnog prilagođavanja inovacijama u nastavnom programu…? Ništa od navedenog! Posredi je čista ekonomska računica izvršne vlasti. Zašto plaćati 200 evra po godini staža profesoru koji je trideset godina rintao sa dnevnikom pod miškom, a može to da radi još mnogaja ljeta, kada je isplativije otpremiti mlađahnog nastavnika sa pet godina radnog staža. Em miran budžet – em pet hiljada evra u državnom džepu! Racionalno, zar ne? Mada ne i korisno u praksi. Uostalom, ko šljivi praktični humanizam koji u poređenju sa ekonomskom računicom deluje kao fiskalna konsolidacija na aparatima za održavanje života. Bitno je da je MMF zadovoljan, a vlada ponosna na politiku racionalizacije.

S druge strane, državi je apsolutno nebitno što stručni profesor – junoša, prepun radnog elana, žali što više neće prenositi znanje mladim pokolenjima. Ili što stari profesor očajava zbog dodatne dve-tri godine akanja umesto da peca po dunavskim kanalima sa šest hiljada evra u džepu (u vidu otpremnine). Ipak, ne budimo nakraj srca. Treba razumeti državu. Nije lako proizvoditi kolateralne žrtve vlastite racionalizacije. Ili ih svečano otpremati u lepe penzije?

Sociolog