Deca i neprimereno kažnjavanje
Nacrt Građanskog zakonika Srbije – odnedavno na javnoj raspravi – među brojnim alternativama, u članu 2218 predlaže i ovu: „Zabranjeno je svako zlostavljanje deteta, naročito fizičko kažnjavanje” / „Nije dozvoljeno zlostavljanje deteta, a naročito neprimereno fizičko kažnjavanje”. U nekoliko tačaka izneću kritiku alternativnog predloga koji govori o „neprimerenom fizičkom kažnjavanju deteta” (FKD).
Pridev neprimereno toliko relativizuje pravni pojam FKD da se jedva može prepoznati – pokriva raspon od ekstremnih oblika nasilja do blage ćuške, kojom se vređa dostojanstvo deteta. Takvi pojmovi spadaju u paušalne ili arbitrarne pravne pojmove.
Kada fizički kažnjavaju svoje dete, roditelji se najčešće pozivaju na kvazipedagošku ideju da je primereno (ili razumno) FKD pozitivna sankcija, a neprimereno negativna sankcija. Pozitivna sankcija se odnosi na onaj način ponašanja koji društvo odobrava, a negativna na onaj koji ne odobrava. Ovakva podela – proizvod društvene konvencije – više govori o društvu i njegovim interesima nego o deci i njihovim potrebama. Nažalost, i površna analiza dosadašnje rasprave pokazuje da se u našem javnom mnenju formiralo mišljenje da je razumno FKD kao pozitivna sankcija dobro i korisno za dete. I skoro sam siguran da su neki u komisiji, makar nesvesno, bili opterećeni konceptom FKD kao pozitivnom i negativnom sankcijom.
Drugo, zamislimo nekoliko slučajeva FKD: prignječenje mišića sa i bez podliva; uvrtanje tetiva i zglobova sa i bez iščašenja; povreda kože sa krvarenjem i bez krvarenja ali sa tragovima limfe; crvenilo na koži lica ili zadnjici sa i bez hematonskih podliva. Postupili bi krajnje subjektivno i licemerno kada bi varijante označene sa „sa” proglasili za neprimereno, a varijante sa „bez” za primereno FKD. Moguće je da su u komisiji imali na umu ovaj koncept relativizacije sadržaja FKD.
Ovde bismo mogli staviti tačku na polemiku o pomenutom alternativnom predlogu iz člana 2218 da ne postoje i druge mogućnosti upotrebe prideva neprimereno u pravnom pojmu FKD. Jedan od načina je da se ona iz konteksta samog FKD prenese u kontekst okolnosti u kojima se odvija. Okolnosti mogu biti različite: sama situacija, težina prekoračenja, starost i pol deteta, običaji, uzusi i norme, uključujući i fizički potencijal roditelja i ostalih koji brinu o deci. U tom se slučaju ne bi relativizovalo sâmo FKD kao takvo, nego i sve ostalo što se nađe u kontekstu FKD. Ispalo bi, na primer, da je fizičko kažnjavanje ženskog (ili predškolskog) deteta neprimereno ukoliko se vrši na način primerenog kažnjavanja muškog deteta (ili tinejdžera). Nisam siguran da se u komisiji nisu rukovodili i konceptom kontekstualne neprimerenosti.
Često se događa i to da dete prekorači granice svog identiteta – prekorači svoje „biti dete” – i počne se ponašati kao „biti odrastao“: počne makazama krojiti zavesu, čekićem sklapati nameštaj, gurati prstiće u utičnicu, sâmo prelaziti ulicu i slično. Kako se granice identiteta deteta – unutar kojih je smeštena i ljubav prema detetu – ne mogu racionalizovati, roditelji na svako prekoračenje ove granice reaguju afektivno, gotovo instinktivno; imaju utisak da drugačije ne bi mogli vratiti dete u stanje njegovog „biti dete”. Zaslepljeni zaista opasnom situacijom u kojoj se dete našlo, oni „instinktivno“ posežu za FKD kao pozitivnom sankcijom, uvereni da je ono u datim okolnostima korisno. U svemu tome, najvažnije je da roditelji prihvate punu odgovornost i za „pljuskanje deteta po dupetu”, ukoliko nisu vodili računa o povredi njegovog dostojanstva, narušavanju identiteta ili poretku osnovnih principa njegovog „biti dete”. I mačka, u doslovnom smislu, „išamara” mačiće kada prekorače granice svog „mačećeg identiteta” – ali ih nikada ne izgrebe, izgrize niti ponizi.
I na kraju, šta bi se dogodio ukoliko bi prešli sa kritike ideje o neprimerenom FKD – nezavisno od sadržaja i konteksta u kome se pojavljuje – na afirmaciju ličnosti deteta, tj. na priznanje dostojanstva, identiteta i delanja deteta? Dogodila bi se prava revolucija u našim glavama, ali i u našim odnosima prema FKD. Dostojanstvo deteta se odnosi na njegov zahtev za jednakim dobnim (generacijskim, uzrasnim) statusom, identitet se odnosi na sve ono što podrazumeva „biti dete”, dok delanje podrazumeva aktivnosti kojima dete kreativno potvrđuje sebe kao „dete”.
Koncept dostojanstva, identiteta i delanja deteta nudi dobar put za rešavanje mnogih problema i dilema u vezi sa FKD.
Profesor univerziteta, sociolog