O savetima zaposlenih

Prošlo je četvrt veka od ukidanja radničkihsaveta kao temeljne institucije radničkog samoupravljanja. Pod ideološkom optužbom da su zlo nasleđebivšeg sistema, dogodilo se da je s prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Posle toga radnički saveti nisu ni pominjani, osim u negativnom kontekstu. Tome je u velikoj meri doprineo izrazito odbojan stav sindikata prema radničkim savetima. Međutim, u aktuelnom Zakonu o radu, jedna odredba omogućuje radnicima da u preduzećima sa više od 50 zaposlenih osnuju radnički savet, ali koliko mi je poznato ta mogućnost nigde nije iskorišćena. Jedino je Konfederacija slobodnih sindikata pokrenula inicijativu za osnivanje radničkog saveta u „Telekomu”, ali je taj pokušaj doživeo neuspeh.

Ipak, posle dužeg vremena, pokrenute su prve inicijative u pravcu reafirmacije radničkih saveta (ili saveta zaposlenih). Tu, pre svega, imam u vidu inicijativu u o okviru aktivnosti na pripremi kodeksa radnog zakonodavstva, na čemu radi radna grupa Ministarstva rada, kao i projekat, koji uz podršku organizacije Sviss Labour Assistance, realizuje Industrijski sindikat Srbije. To nameće potrebu da se radnicima, sindikatima, poslodavcima i javnosti u celini, predstave prednosti i civilizacijski smisao funkcionisanja radničkih saveta.

Pre svega, istorijska je činjenica da se ideja o stvaranju radničkih saveta, pa i sami radnički saveti javljaju mnogo pre pojave socijalizma i samoupravljanja.

Takođe, kroz funkcionisanje radničkih saveta radnici ostvaruju čitav niz nespornih civilizacijskih prava, u koja spada i pravo na informisanje, konsultovanje i saodlučivanje. To je pogotovo važno ako se ima u vidu da je stopa sindikalne organizovanosti u Srbiji danas oko 25 odsto, a da su pomenuta prava – prava svih zaposlenih, a ne samo članova sindikata. U tom smislu, saveti zaposlenih su u praksi potvrđeni kao jedan od stubova socijalne, participativne demokratije.

Radnički saveti su po načinu izbora i funkcionisanja demokratske institucije, čija efikasnostu radu nije moguća bez podrške svih zaposlenih. Kao savetodavni organi, oni danas nemaju moć odlučivanja, ali način njihovog izbora i ugled koji uživaju među zaposlenima izvori su njihove društvene moći.

U praksi jednog broja zemalja (npr. Francuska) kroz demokratske, tajne izbore, uz više kandidata i slobodno vođenom izbornom kampanjom za članove radničkih saveta, istovremeno se utvrđuje i reprezentativnost sindikata, koji vode izbornu kampanju za članove saveta, na osnovu procenta glasova na izborima na kojima pravo učešća imaju svi radnici.

U tom smislu, neosnovan je strah i odbojnost sindikata u Srbiji prema radničkim savetima, koji ova tela neopravdano smatraju nelojalnom konkurencijom. Naprotiv, iskustva svih zemalja u kojima su uspostavljani i funkcionišu radnički saveti potvrđuju da su tamo i sindikati jaki i da ta veza upravo jača ukupnu društvenu moć i uticaj zaposlenih u procesu odlučivanja.

Megatrend univerzitet, Beograd