Sećanje u digitalnoj eri

Edinburg – U okviru Edinburškog internacionalnog festivala koji se održava od 7. do 30. avgusta, prikazana je najnovija predstava reditelja iz Kvebeka Roberta Lepaža, dobitnika „Politikine” nagrade za najbolju režiju na 43. Bitefu (2009), za predstavu „Plavi zmaj”. Predstava „887”, u produkciji internacionalno priznate kompanije „Eks Mahina”, drama je jednog lica čiji je Lepaž pisac, scenograf, reditelj, kao i jedini akter koji predstavlja samog sebe, otkrivajući lična sećanja o odrastanju u Kvebeku šezdesetih godina.
Delo „887” je magični i intimni spoj sećanja, nostalgije, političkih komentara, ali i naučnih rasprava o problemu pamćenja, povezanom sa strukturom ljudskog mozga. U žanrovskom smislu se nalazi negde između predavanja-performansa, stend-apa, video-arta i dokumentarnog teatra. Scenografija je u punom smislu reči fascinantna. Čini je jedna konstrukcija koja se okreće i po potrebi predstavlja različite prostore, od Lepažove kuhinje, do zgrade u kojoj je živeo u mladosti, Aveniji Mari broj 887. U drveni skelet makete te zgrade umetnuti su ekrani koji prikazuju video-sekvence iz života porodica koje su sa Lepažovima živeli u zgradi broj 887, dok je Robert bio dete. Njegova sećanja o prošlosti reflektuju i političke probleme, sukobe između francuskog i engleskog dela Kanade, ili separatistički pokret radničke klase iz šezdesetih godina. Njegove pripovesti su karakteristične i po izrazitom šarmu i životnoj autentičnosti, ponekad naravno i bujno komičnim detaljima iz detinjstva. Glumac Lepaž je iskren i prodoran, ubedljiv i zavodljiv, istovremeno formalan, ali i neposredan, blizak publici. Igra na engleskom i na francuskom jeziku, ponekada i improvizuje, pojačavajući tako spontanost igre.
Polazni motiv nastajanja ove predstave i njena tematska srž, kako nam je Lepaž na samom početku direktno objasnio, jeste njegova želja da se bavi fenomenom sećanja i zaboravljanja u digitalnoj eri. Šta danas pamtimo i zašto? Kako je moguće da se sećamo detalja iz rane mladosti, kao što je broj našeg prvog telefona, dok sada ne pamtimo skoro ni svoje brojeve telefona?
Primarni razlog za to je sigurno sveprisutnost digitalnih čuvara sećanja, baza podataka koje su nam u svakom trenutku dostupne, i koje nam dozvoljavaju da ne angažujemo baš previše naše mozgove. To naravno ima posledice, u slabljenju njihovih aktivnosti, otrombljavanju, uspavljivanju potencijala. Svako od nas ima takva iskustva. Zašto se naprezati i pamtiti ako već imamo neprestanu podršku baza podataka na internetu? Ipak, treba uvek imati na umu da ta lenjost neosporno vodi rđanju inteligencije.
Pri kraju predstave, Lepaž u njeno tematsko tkivo utiskuje i problem pozorišta, umetnosti pamćenja i sećanja o prisustvu. Kako ono opstaje u digitalnoj eri u kojoj pamćenje nije mnogo važno, gde digitalne baze umesto nas čuvaju podatke, fakte, pa i lična sećanja, a medijski prikazi stvarnosti postaju stvarniji od nje, Bodrijarovim rečima? Pozorište je nestalan, izmičući čin. Pegi Felan, uticajna američka teoretičarka izvođenja, napisala je u knjizi „Politike izvođenja” da se predstava ne može sačuvati, snimiti, dokumentovati ili na neki drugi način uključiti u kruženje reprodukcija: „Kada dođe do toga, ona postaje nešto drugo, nije više predstava. Esencija, biće predstave, nastaje kroz njeno nestajanje.” U tom smislu, pozorište je posebna umetnost digitalnog vremena. Ono je opipljivo, neposredno i prisutno u vremenu posrednosti, reprodukcija, odraza, naših digitalnih dvojnika.