Tri kineska žarišta

U Kini već decenijama bukte tri separatistička žarišta pomalo nalik srpskom Kosovu – Tajvan, Tibet i Sinđijang – mada priča o odbeglom kineskom ostrvu Tajvanu ima najviše dodirnih tačaka s odmetnutom srpskom provincijom.

* * *

Tajvan

Zvanični Peking smatra Tajvan otcepljenom provincijom koja mora da se vrati matičnoj zemlji, ako treba i silom, stalno ponavljaju kineski zvaničnici.

Razdvajanje Kine i Tajvana ostvareno je u građanskom ratu 1949. godine, a Peking uporno insistira na tome da Tajvan pripada Kini i da mora prihvatiti prisajedinjenje matici. Poruke Tajpeju u tom smislu vrlo su česte.

Najveći snabdevač Tajvana oružjem su SAD koje upozoravaju na to da Kina poseduje najmanje hiljadu balističkih raketa srednjeg dometa i da se taj broj svake godine znatno povećava, što se u Pekingu najodlučnije odbacuje tvrdnjom da je to samo izgovor Vašingtona za prodaju velike količine oružja Tajvanu.

Vašington redovno saopštava da podržava politiku „jedna Kina” i ne zagovara nezavisnost Tajvana, ali istovremeno ostaje najveći saveznik i snabdevač oružjem. „Tajvan je američki nosač aviona”, tvrde vojni analitičari.

SAD su 1979. godine zatvorile ambasadu na Tajvanu i zvanično priznale Kinu, Vašington je, pak, i dalje glavni snabdevač Tajpeja oružjem i obećava mu nastavak pomoći u pripremama za odbranu.

A kineska poruka odmetnutom Tajvanu veoma je jasna: nezavisnost je neprihvatljiva.

*

Tibet

Kina se zavetovala da će iskoreniti nemire u uzavrelim tibetanskim oblastima i optužila dalaj lamu da često potpiruje sukobe, posebno u vreme Losara, pred Tibetansku novu godinu.

Prostran kao dva Teksasa, na površini od 1.221.700 kvadratnih kilometara, Tibet (sa samo tri miliona stanovnika) čini osminu ukupne kineske teritorije, a Peking tvrdi da se neće odreći Tibeta ni pod kojim uslovima. I uporno ponavlja da Tibet ima status autonomnog regiona od 1951. godine.

Od tada do danas o Tibetu kruže dve priče. Prva je holivudska i govori o Tibetu kao visoravni čuda, rajskoj zemlji Šangrila, gde ljudi ispunjavaju svoje prazne živote, gde kolaju žute lamaističke čarolije i gde lame hrane ptice – pokojnicima.

Prema holivudskim filmovima o Tibetu, prestonica Lasa neodoljivo miriše na ječmeno pivo i tamjan, a ljudi tu dolaze da bi tragali za egzotičnim i spiritualnim, što kvari prisustvo naoružanih kineskih vojnika.

Tibet je mitska čudesna zemlja na koju projektujemo naše snove, kaže holivudska zvezda Ričard Gir, inače sledbenik dalajlame, dok njegov istomišljenik „mali Buda” Kijanu Rivs tvrdi da tibetanski budizam čini jednu od osnova hedonističke new-age spiritualnosti, koja je postala izuzetno popularna na Zapadu.

Dalajlama (79), spiritualni lider Tibetanaca, uvažena ličnost na Zapadu i dobitnik Nobelove nagrade za mir (1989), najzaslužniji je za sadržaj holivudske priče. Prema njoj, Kinezi na Tibetu brutalni su osvajači i okupatori koji razaraju religioznu i kulturnu tradiciju Tibeta.

Kineska priča je potpuno drugačija. Tibet je u vazalskim odnosima s Kinom još od 13. veka, u vreme dinastije Juan. On nikad nije bio Šangrila, nego ekstremno zaostalo feudalno društvo, koje su obeležavali beda, korupcija i sukobi klerikalnih klanova.

Ova nebeska visoravan (na 4.900 metara) nekad je bila, prema kineskoj verziji, leglo pedofila u monaškim braon togama, gde su dečaci bili sluge moćnih lama. Tibet je uvek uživao izvesnu autonomiju, ali pod budnim okom kineskih imperatora, koji su imali presudan uticaj na izbor dalajlame, pančenlame i drugih najviših religioznih ličnosti na Tibetu.

Izuzetak je bio u 19. veku kada su Britanci posle pobede u opijumskim ratovima preuzeli Tibet kao sferu svojih interesa. Kineska Crvena armija pod vođstvom Mao Cedunga je, pak, 1951. umarširala na Tibet, koji je tada dobio status autonomnog regiona unutar kineske države.

Poslednje pobune na Tibetu često proističu i iz rivalske potrebe vodećih zapadnih sila, u prvom redu SAD, da Kini umanje samopouzdanje, da je u zahuktalom ekonomskom usponu „povuku za rukav” i ukažu joj da je ranjiva po pitanju ljudskih prava.

*

Sinđijang

Lokalna vlada kineske pokrajine Sinđijang optužuje ujgurske separatističke lidere sa sedištem u inostranstvu da organizujuoružane napade na pripadnike Hana (većinski narod u Kini).

U pokrajini Sinđijang živi 47 etničkih grupa. Najbrojniji su Ujguri, muslimani poreklom iz centralne Azije.

Ovu ogromnu severozapadnu oblast (1,6 miliona kvadratnih kilometara), s nepreglednim pustinjama i pašnjacima, u kojoj živi devet miliona Ujgura (narodi turskog porekla), sporadično potresaju pobune, eksplozije i atentati pod separatističkim i islamskim barjacima.U Sinđijangu živi i dva miliona Kazahstanaca, koji se ne slažu s Ujgurima, kao ni s Hanima, i stoga stalno predstavljaju potencijalno žarište.

Ujguri u Sinđijangu kratko su bili nezavisni – od 1944. do 1949. godine, kao „Republika Istočni Turkestan” (ili Ujguristan, kako kažu ujgurski separatisti) – kada se u Kini vodio građanski rat. Nakon dolaska Mao Cedunga na vlast ova nepriznata tvorevina je ukinuta.

Na ulicama Urumčija i Kašgara muškarci nikad ne skidaju turbane, kalote i šerbuše, a žene čadore, zbog vere ali i zaštite od oštrih karaburana (crnih uragana), koji duvaju najmanje četiri meseca godišnje, pretvarajući dane u noći. Ujguri žive usporenim srednjoazijskim ritmom, tvrdeći da njihova prava prestonica nije Urumči već Kašgar, gde su nekad vladali njihovi sultani. Jesti svinjetinu – to je svetogrđe za ovaj narod koji ne priznaje čak ni pekinško vreme, navijajući časovnike dva sata unapred.

Takozvana zemlja Ujgura u drevna vremena označavala je granicu između kineske civilizacije i nepristupačne pustinje, gde su kamile bile jedini prevoz. Ujguri su sačuvali i nekoliko hiljada kareza, podzemnih kanala, iskopanih pre nekoliko stotina godina, kroz koje voda stiže od udaljenih glečera do mnoštva vinograda u pustinji.

Ujguri su muslimani suniti i, za razliku od hanske populacije, koja naseljava gradove, pretežno žive na selu.

Kinezi smatraju da fitilj Sinđijanga ne pali „verski genocid”, već američki apetit za naftom. Stara formula „zavadi pa vladaj” važi i ovde.