Jurenje sopstvenog repa

Gorivo na pumpama skuplje je za pet do šest dinara. Nešto zbog ponovnog skoka cena sirovog petroleja na svetskim berzama, ali ponajviše zbog redovnog usklađivanja akciza sa inflacijom. Država je sebi zakonom omogućila da četiri puta godišnje, zbog inflacije, koja je takođe pod njenom ingerencijom, usklađuje svoje prihode sa onim što joj ta „viša” pošast obezvredi. Takva mera važi i za alkohol i duvan. Budžet i javna potrošnja zbog inflacije ne mogu i ne smeju da – trpe.

I tako se država, oličena u Ministarstvu finansija, pojavljuje pred nama kao majka i maćeha. U isti čas. Kao surovi i sirovi poreznik, koji bez trunke duše uzima ono što mu zakon omogućava, bez obzira na posledice, a s druge strane neštedimice plaća svoje „podanike” – budžetske i druge korisnike. Obećala je da im ove godine prihodi neće porasti manje od 15 odsto. Ostalima – kako bude. Oni nisu njeni, odnosno nisu na njenom platnom spisku.

Pošto je prihodna strana budžeta uvek rizična, a rashodna otvorena kao zeleno svetlo na pustoj pruzi, pare se moraju namaći na svaki način. Pogotovo ako to još i zakoni dopuštaju. A, posledice? A, inflacija? Viša sila.

Ako ministar finansija Mirko Cvetković, posle obelodanjenog podatka da je lanjska inflacija 10,1, a prema metodologiji Eurostata (evropske statistike) i preko 11, izjavi da to nije bogzna kakav problem, a pri tome je ključni saigrač guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića u suzbijanju rasta cena, kakva je poruka ovoj privredi i bankama... Podižite cene. Indeksirajte sve što možete. Jer, ako to čini država, s kakvim moralnim pravom ona može da očekuje drugačije ponašanje od ostalih društvenih igrača. Imaju li pravo menadžeri i vlasnici preduzeća u vrednovanju svojih proizvoda, usluga, pa i plata, da se ne govori o profitu, da idu ispod onoga što je država uzela sebi za pravo?

Izgleda, po ovom primeru države, sa akcizama, da je Bog najpre sebi stvorio bradu, prema imenu, liku i delu, pa tek potom krenuo da je potkresuje drugima.

I sve ovo bila bi još jedna priča o odnosu suverenosti budžetskih prihoda u odnosu na sve druge društveno-ekonomske igrače da nije  nečega što se zove odgovornost protagonista ekonomske politike prema svojim programskim ciljevima. Vlada je prošle godine obećala da inflacija neće preći osam procenata. Bila je 10,1 odsto. I nikome ništa. Ovogodišnji cilj je čak i manji – šest odsto. Kako? Višim akcizama? Ničim sputanom javnom potrošnjom? Sve skupljim kreditima? Padom privredne aktivnosti?

Bitno je da obećavamo nižu inflaciju, a da joj državnim potezima dodajemo gas. Bez ikakve odgovornosti. Važno je juriti sopstveni rep. A što ga nikada nećemo stići? Nema veze. Hajde da trčimo. Nije cilj ni da ga stignemo. A kako je krenulo početkom ove godine, nećemo ga ni videti, a kamoli dostići.