Omča i kravata

Nepunu godinu posle furiozne pobede Sirize i „novih levih snaga” na izborima i brzo nakon velike i spektakularno prazne pobede na referendumu, Grčka je pred novim izborima. Do formalnog ulaska u izbore sledi obavezna grčka ustavna vrteška, koja obavezuje predsednika da, na svaka tri dana, formalno daje mandate mandatarima iz različitih stranaka, sve dok se taj spisak ne iscrpi.

Naravno da niko ne želi da se prihvati mandata. Cipras neće. Zato je i podneo ostavku i povukao svoju (da li potpuno svoju?) vladu, stranku i koaliciju frakcija unutar Sirize na izbore. Niko od pretendenata, glasnih i pritajenih u Sirizinim okvirima, neće mandat – izbori i period posle izbora su njihova šansa da izazovu Ciprasa i dovedu u pitanje njegovo liderstvo, koje je pre godinu dana izgledalo granitno. Nova demokratija ga, jasno, isto neće. Nisu dovde došli da bi se igrali manjinske vlasti na nekoliko meseci i sprovodili rezove za koje misle da su posledica igranja politikom odrasle dece iz Sirize, koja su umela da pobede na izborima, a onda ih je ta pobeda pojela. Dakle, svi hoće dva-tri meseca predaha pred sprovođenje još težih rezova koji proizlaze zaključenih sporazuma s političkim i finansijskim kreditorima u Evropi i na globalnom nivou.

O Sirizi su svi pisali i govorili kada je pobedila. Razvijene su zastave i šatori „nove paradigme”, „revolucionarnih promena”, „Evrope koja nikada više neće biti ista” – svuda, po novinskim kolumnama, blogovima i beskrajnom prostranstvu interneta najviše. Nekada ipak treba malo sačekati. Naknadna pamet je potcenjena, naročito u političkim stvarima. A toliko je ponekad korisna, naročito kad hoćete da izvučete pouke iz onoga što se drugima dešava.

Meni su zanimljive dve slike koje ocrtavaju ono što se Grčkoj desilo u ovoj godini. Da li je i koliko Cipras izdao ideju na kojoj je pobedio? Pitanje, prevedeno u ozbiljan politički jezik, izgleda ovako: šta je političkoj stranci koja na revolucionarnom kursu pobedi dozvoljeno kao kompromis kada, dolaskom na vlast, neizbežno postaje deo establišmenta koji je htela da sruši do temelja? Drugo pitanje je: Cipras ili Varufakis, ko je pobednik, moralni i stvarni, sada i u budućnosti? Ne njih dvojica kao fizička lica od krvi, mesa i bez kravata, nego kao dva simbola.

Pitanja su povezana. Možda je napad Varufakisa na Ciprasa, od pre nekoliko dana, koji ovde sažimam u optužbu za prodaju ideala na kojima se pobedilo na izborima, ta poveznica za lakše komentarisanje.

Varufakis je – po standardnom političkom tajmingu, pre nego što je Cipras otresao prašinu s leđa i pre nego što je ušao u kampanju koja će svakako popraviti njegovu trenutnu poziciju, lični optimizam i krvnu sliku – odlučio da napadne. Da izvuče iz korica onaj nož koji je spakovao u ranac onog dana kada je odlučio da investira u svoju blisku političku budućnost i nestrpljivu sujetu i ode iz vlade.

Optužio je Ciprasa za svašta, pokušavajući da poentira ocenom da je Cipras želeo da se promeni kada dođe na vlast i postane grčki Miteran. Ovo pokazuje da Varufakis o politici ne zna mnogo. Da je možda simpatičan ženama, ali da nikada neće razumeti ni njih ni muškarce kao građane i birače. Da će možda pobediti na nekim budućim izborima, ali da će njegova dalja politička sudbina biti daleko od onoga što sanja, od pozicije zastrašujućeg duha koji revolucionarno menja politički krvotok i duh Evrope. Ni Cipras nije to na vreme shvatio, ali on ipak ima nekog političkog iskustva, takta i grčkog osećaja za grčku politiku. Cipras je napravio Sirizu kakva je ona danas, ali i kakva je bila kada je bila na vrhuncu i pobedila. Varufakis se – kako se kaže u vicu koji je pre nekoliko meseci bio popularan u Srbiji – samo „nakačio”.

Ta optužba da Cipras hoće da bude Miteran ključna je kada je reč o nerazumevanju suštine politike. Cipras, naravno, ni izbliza nije kalibar Miterana. Kompromisi koje je napravio nisu dobri i istorijski kao što su bili Miteranovi sredinom osamdesetih. Ali, Miteran je nešto najznačajnije i možda najuspešnije što se desilo evropskoj levici u poslednjih 50 godina. Čovek koji je na vlast došao na parolama koje ni Cipras nije izgovarao, na levičarskoj oštrini bliskoj Če Gevari, a onda posle dve godine, u sudaru sa realnošću, uspeo je da promeni sve u svom programu, ipak nešto promeni u Francuskoj, dopadne se Margaret Tačer i legitimizuje novu levicu kao snagu koja je sposobna da vlada, a da ne preplaši na smrt sve koji nešto rade, imaju ili planiraju da investiraju. Nije, dakle, sramota želeti da budeš kao Miteran kad si levičar. Nije sramota ni ne uspeti, kao Cipras. Sramota je ne razumeti to, kao što Varufakis, u ozbiljnim godinama, ne razume.

Direktor Trust Market Research