Dvanaest sati na niškom festivalu

Daleke 1970. bio sam đak trećeg razreda srednje muzičke škole u Nišu. Kao i uvek, i te godine školsko zvono se oglašavalo prvog septembra, ali ja sam iz svog sela sa teglom mladog kajmaka i džemom od šljiva došao u grad na Nišavi nekoliko dana ranije. Razlog su bili Filmski susreti. Nada da ću „uživo” videti Batu, Smokija, Milenu ili Borisa Dvornika – uzbuđivala me je do beskraja. Kao siromašni seljački sin koji mora da zaradi neki dinar sa strane da bi platio sobičak u suterenu, latio sam se posla kolportera i tih dana prodavao festivalsko izdanje niških „Narodnih novina”. Motao sam se ponajviše na platou ispred čuvenog hotela „Ambasador” ili na samom ulazu u drevnu srednjovekovnu tvrđavu. Iz tih busija – mogao sam sa sigurnošću da se nadam da ću videti one koje su svi neizmerno voleli, zbog kojih su se stotine njih satima tiskali sa ispruženim blokčićima, albumima i spomenarima. Sve za jedan autogram, za jedan dodir sa obožavanom filmskom zvezdom, za jedan tren sreće i ushićenja.

I uistinu, moje strpljenje se isplatilo. Bilo je to one večeri kad se u Tvrđavi prikazivao monumentalni spektakl Veljka Bulajića „Bitka na Neretvi”. Stajao sam štrkljast i mršav kao pritka pored kamenog zida na samom ulazu u tvrđavu, sa bisagama preko leđa u kojima je bilo sutrašnje izdanje novina i vikao na sav glas: Kupite novine, niške novine, specijalno izdanje. I onda, ispred mene se stvorio niko drugi do – veliki Ljubiša Samardžić. Kad sam ga ugledao, odsekle su mi se noge.

Visok, lep, sa bujnom kosom i širokim osmehom, u sakou, sa leptir-mašnom na košulji beloj kao sneg. Za trenutak je zastao pored mene. Gledao sam ga zadivljen i zbunjen. Nisam smogao snage bilo šta da mu kažem. Čak ni da mu ponudim novine... Šta ti je sudbina? Koliko život ume da bude nepredvidljiv i promenljiv. Tada nisam mogao ni da sanjam da ćemo se deset godina kasnije Smoki i ja zajedno pokloniti sjajnoj niškoj publici, tu, na istom mestu, u tvrđavi. Kao direktni partneri, kao glumački tandem, kao tumači glavnih uloga u kultnom filmu Hajrudina Krvavca „Partizanska eskadrila”. On kao avijatičar Žare, a ja kao mladi seljačić Dalibor, koji baš njega nasleđuje u pilotskoj postavi prve partizanske eskadrile.

Ove godine, na svečanom otvaranju jubilarnog pedesetog Festivala glumačkih ostvarenja, čuveni Smoki se nije pojavio. Ni on, ni legendarni Bata Živojinović, ni neponovljiva Milena Dravić, ni velikan filmske glume Dragan Nikolić. Po sili nužde i neminovnosti božjih zakona ili ne – ali, nisu bili tu. Nije došao ni Manojlović, ni Ristovski, ni Mirjana Karanović, ni Diklić, ni Brajović, ni Berček, ni Gutović, ni Svetozar Cvetković, ni Ljiljana Stjepanović, ni Tanja Bošković, ni Danica Maksimović, ni Gorica Popović, ni mlađi a ništa manje sjajni Bjelogrlić, Lečić, Milorad Mandić, Boda Ninković, Glogovac, Mima Karadžić, Zoran Cvijanović, Žika Todorović, Anica Dobra, ni Nataša Ninković ni nedavni dobitnik najveće nagrade Festivala talentovani Ljuba Bandović... Da ređam još? Koga sve nisam pomenuo? Sem nekoliko glumaca iz Bjeline „Montevideo” škole koji sada igraju kod mog prezimenjaka Darka Bajića – ni mlade nade nisu došle... Samo nekoliko velikih imena srpske glumačke elite uveličalo je pompu velikog jubileja. Bili su tu Petar Božović, Miša Janketić, Tanasije Uzunović i nešto mlađi kolega Tihomir Stanić. Da ne računam predsednicu žirija Vesnu Čipčić, Dragana Mićanovića i Zeremskog, koji kažu da su samo njeni asistenti.

Pritisnut sećanjima na prohujala vremena, ophrvan slikama koje su duboko urezane u moje pamćenje – tih 12 sati u Nišu bio sam setan i tužan. Nije me stid da to priznam. Poželeo sam da sve lepo, nezaboravno i uzbudljivo što pamtim i što me vezuje za taj festival i srećno vreme kada je film bio visoko na lestvici priznatih društvenoj vrednosti, kada se glumačka umetnost cenila – ostane nerazgrađeno, čisto, čedno i duboko u mom sećanju.

Sutradan, u ranu zoru, dok se u tesnim uličicama nedaleko od hotela u kojem sam komatozno prespavao osećao miris svežeg hleba, dok sam kao da odnekud bežim pritiskao gas i grabio prema Beogradu, činilo mi se – da mi je cigla u stomaku. Sve vreme dok sam vozio, pitao sam se zbog čega se tako osećam. Šta je razlog? Šta je to nedostajalo? Svi su bili ljubazni. Uljudni gospodin, gradonačelnik Niša profesor Zoran Perišić bio je dobar domaćin, lepa direktorka Kulturnog centra veoma ljubazna i prilježna. Na večeri u čuvenoj kafani „Stara Srbija” služili su se znameniti niški gurmanluci, vatromet nije bilo loš, Seka Sablić je zasluženo dobila nagradu „Pavle Vuisić”, bilo je nešto bliceva, nije padala kiša, tvrđava je bila puna... Sve je bilo tu – sem energije, zanosa, ozarenja, lepote... Umesto čarolije filma i apoteoze u slavu glumačke umetnosti, umesto veličanstvene metafore trajanja, nasleđa, kontinuiteta i budućnosti manifestacije koja je navršila pola veka – sve je delovalo iznuđeno, kiselo i bez pokrića. Bez radosti i svečanosti na licima ljudi. Zagledao sam ih: tihi, kao u mimohodu, ulazili su u tvrđavu i sedali na svoja mesta. Čekajući da počne nešto što je u nepovrat nestalo.

Glumac, reditelj, scenarista