Svoji na svome

Gornji Milanovac – Tri privatizacije u gornjomilanovačkoj opštini se, i dan-danas, ističu kao primeri uspelosti, iako se modeli unekoliko razlikuju. Metalsku industriju „Metalac” preuzeli su zaposleni i bivši radnici (penzioneri); fabriku boja i lakova „Zvezda”, takođe, a kasnije većinu akcija je kupio slovenački „Helios”; većinski vlasnik Rudnika olova i cinka na Rudniku postao je, pre deset godina, beogradski „Kontango”. Sve tri firme su danas, sa stanovišta interesa poslodavaca i radnika, uzorne.

„Metalac”, društveno preduzeće je prvo „prešlo iz socijalizma u kapitalizam”. Dogodilo se to 1990. godine, a po zakonu popularno nazvanom po tadašnjem premijeru Anti Markoviću.

– Zakon je omogućavao da zaposleni imaju pravo preče kupovine, i moglo se na taj način privatizovati 58 odsto kapitala. Radnici „Metalca” i njegovi penzioneri dobili su akcije koje su otplatili u narednih deset godina. Sedam godina po Markovićevom zakonu, novim propisom dozvoljeno je da se i preostalih 42 odsto akcija podeli, deo besplatno, a deo na otplatu, pa je čitava društvena firma prešla u posed njenih radnika. A 4. aprila 2002. godine, „Metalčeve” akcije su se prvi put pojavile na berzi. I dok su jedni prodavali, drugi su kupovali, pa danas možemo da konstatujemo da je većinski paket akcija u rukama zaposlenih u našoj kompaniji – u najkraćem nam je predočio put privatizacije Petrašin Jakovljević, generalni direktor kompanije.

Aleksandar Sretenović, odskora penzioner, bio je poslednji predsednik Radničkog saveta u „Metalcu” i prvi i dugogodišnji predsednik Samostalnog sindikata posle privatizacije. On ističe da su oba reprezentativna sindikata (uz samostalni, još i nezavisni) podržali akciju privatizacije, i nisu se pokajali, naprotiv:

– Kad su akcije kompanije stigle na berzu, svako je o svojim odlučivao. Jedni su ih unovčili da bi školovali decu ili unapredili domaćinstvo i svoj životni standard, drugi su zadržali svoje kao pouzdan kapital „zlu ne trebalo”, treći su kupovinom uvećavali svoj udeo vlasništva u firmi.

Bilo kako bilo, milanovački metalci su brzo „uhvatili” prvu šansu, sprečivši da ono što su decenijama sticali njihovi očevi i oni sami ode u neke treće ruke za male pare. Ostali su svoji na svome, a moglo se desiti, kao u toliko drugih slučajeva, da im gazda dođe odnekuda iz belog sveta, a oni postanu nadničari u, do juče, njihovoj fabrici.

Kako se ovakva privatizacija odrazila na dalji život i poslovanje kompanije?

Tehnoloških viškova koji nezaobilazno prate privatizaciju, u „Metalcu” nije bilo. Privatizacija je zatekla oko 1.200 zaposlenih, danas ih je 1.800. Direktor Jakovljević ističe da, umesto da isplaćuju otpuštenima otpremnine, dizali su proizvodnju, otvarali nove pogone, širili lepezu proizvodnog asortimana. Tako su eventualni viškovi upošljavani, a primani su i novi radnici. „Metalac” ima partnere širom sveta i najveći je milanovački izvoznik.

– U našoj kompaniji najbolji radnici su na ceni. Tako najboljima, osim uplate doprinosa za penziju uz redovnu platu, firma uplaćuje i dodatni penzioni doprinos. Zahvaljujući tome, ja danas imam penziju veću od 50.000 dinara, jer mi je, svakog meseca, uplaćivano dodatnih još četiri hiljade – ističe Aleksandar Sretenović.

Mladi stručnjaci su velika investicija kompanije: stipendiraju se srednjoškolci i studenti, sa stečenim diplomama uglavnom dobijaju posao u „Metalčevim” pogonima i službama. Kompanija uveliko radi i jedan „državni” posao – vodi borbu protiv „bele kuge”. Stotina hiljada evra je, poslednjih godina, uručeno kao nagrada radnicima koji su postali roditelji prvog, drugog, trećeg, četvrtog deteta.

 „Metalac” kao društveno odgovorna firma a za to je osvajao visoka priznanja, je pokrovitelj sedam sportskih klubova u gradu, od šaha i karatea do fudbala.