Kažnjeni zbog knjiga na ćirilici

Srpska književna zadruga, osnovana daleke 1892. godine, sve svoje knjige, u svim bibliotekama, objavljuje isključivo ćirilicom. Uprkos tome, od države nema nikakve pomoći. Ministarstvo kulture gluvo je na vapaje iz ove naše najstarije i najuglednije izdavačke kuće. Srpska književna zadruga kao da je kažnjena što je srpska i što knjige objavljuje na ćirilici.

Osnivačka pravila, koja su i danas na snazi, čiji original SKZ poseduje, ističe Dragan Lakićević, glavni urednik SKZ, bila su na velikom formatu napisana čitkom ćirilicom, sa potpisima osnivača. Svih sedamnaest potpisali su taj akt – ćirilicom. Među njima bila su imena kao što su: Stojan Novaković, Jovan Jovanović Zmaj, Milan Đ. Milićević, Ljubomir Stojanović, Milan Jovanović Batut, Andra Gavrilović, Ljubomir Kovačević i drugi pisci, naučnici, državnici. Tada su svi pisali ćirilicom. Što su znali više stranih jezika, više su poštovali svoje pismo.

U to vreme sve je bilo štampano ćirilicom. Ne samo nacionalne ustanove, kao što su Matica srpska, Srpska kraljevska akademija i SKZ, nego i privatne izdavačke kuće i knjižarnice – Braće Jovanovića ili Velimira Valožića, na primer. Slično je bilo i između dva rata, kada, u zajedničkoj državi sa Slovencima i Hrvatima, u srpsku štampu znatno ulazi latinica, najbolji izdavači Geca Kon i Cvijanović većinski štampaju ćirilicom.

Zadruga je, u sva tri veka, naglašava Lakićević, samo poštovala pismo svojih osnivača i svojih pisaca – od srednjovekovnih do Dositeja, Vuka i Njegoša, od Branka i Zmaja do Sremca, Crnjanskog, Desanke, Raičkovića, Pope, Tadića.

Knjige štampane ćirilicom nisu išle u Hrvatsku ni u socijalizmu. Bile su u budžacima i na najnižim policama u knjižarama, i gotovo se nisu ni prodavale. Izlagači na sajmu knjiga u Sarajevu pričaju nam da poneki posetilac šapatom pita: Imate li šta od Zadruge ćirilicom? Ako ima, te knjige su ispod tezge, da se ne vide... U vreme Austrougarske, Zadrugine plave knjige nije bilo moguće prenositi preko granice na Drini. A u vreme ratova, kada su poharali biblioteku u Prokuplju, bugarski okupatori najpre su spaljivali plave knjige iz Zadruginog „Kola”.

SKZ se svojim pismom neće prilagođavati tržištu, iako je i to jedan od faktora opstanka. Srpska književna zadruga, dodaje Nina Novićević, upravnica SKZ, nerado u javnosti govori o svojim problemima i o nezasluženo lošem odnosu države i resornog ministarstva prema ovoj instituciji kulture, koja traje u kontinuitetu. Njen sui generis status potvrđen je Zakonom o Srpskoj književnoj zadruzi, kojim joj je data obaveza očuvanja nacionalne baštine – između ostalog Zadruginog plavog „Kola”, najstarije žive biblioteke na ovim prostorima, ali tim Zakonom nije predviđena i za to potrebna finansijska podrška.

Zadrugino „Kolo”, kao sva ostala njena izdanja, objavljuje se isključivo na ćirilici, što utiče na mogućnost plasmana tih knjiga van granica Srbije, jer, nažalost, već druga generacija rođena u dijaspori najčešće i kada dobro vlada srpskim jezikom ne zna ćirilično pismo. Zadruga je tako dobila od države zadatak da objavljuje važne, ali skupe i često netržišne knjige, da neguje srpski jezik i ćirilično pismo, a primorana je da, pod izgovorom jednakih uslova za sve, na tržišnu utakmicu sa izdavačima koji se vode isključivo svojim materijalnim interesima – profitom.

Od svog osnivanja pa do danas, Srpska književna zadruga je društvo članova i nikada nije bila državno preduzeće, mada je mnogi, iz nepoznavanja stvari, tako doživljavaju. Ipak ona je, tokom svog postojanja, uživala nekad veće nekad manje poštovanje države. Do Drugog svetskog rata ona je bila u nadležnosti Ministarstva prosvete, koje je davalo moralnu potporu radu Zadruge preporučujući njeno „Kolo” za biblioteke, knjižnice, a materijalnu pomoć otkupom njenih knjiga za nagrade odličnim učenicima.

Na početku 21. veka, SKZ dolazi u situaciju da njena istorija bude istorija vlada i ministara kulture. Kako koji ministar dođe, Zadruga mora da mu se ponovo predstavlja, da ga obaveštava kada ju je i ko osnovao, s kojim ciljem, šta je tokom postojanja uradila za srpsku knjigu i nauku, pa da u tom smislu očekuje milost ministara i njihovih službenika.

Zar nije nelogično, pita Nina Novićević, da Zadruga izvršava zadatke od nacionalnog interesa, propisane zakonom, a da za to nema ni osnovnu finansijsku podršku. Bile su 2008. i 2013. dve inicijative za dopunu Zakona o Srpskoj književnoj zadruzi, kojom bi se ispravila ta nelogičnost. U prvom slučaju, dopuna je prošla sve procedure od ministarstva, javne rasprave, Odbora za kulturu, Odbora za finansije, Vlade, ali je tadašnji predsednik Narodne skupštine dugo nije stavljao na dnevni red. Vlada je pala i sve je vraćeno u prvobitnu proceduru. Naredni ministar nije bio zainteresovan za SKZ, kao ni većina drugih. Kome je potrebno, pita Nina Novićević, da Matica srpska i Srpska književna zadruga osiromaše i propadnu? To nije interes Srbije i srpskog naroda.