Kako je EU ušla u posao „promene režima"

Britanska zastava je prošle sedmice ponovo podignuta u bašti britanske ambasade u Teheranu, četiri godine posle upada demonstranata. Većina Iranaca se ne raduje. Britanske kompanije ostaće iza evropskih konkurenata u trci za projektima u naftnoj industriji vrednim 185 milijardi dolara. Iran je suštinski izgubio poverenje u Britaniju. Neke istorijske nepravde su i dalje žive.

Uz Vinstona Čerčila kao lobistu, Britanija je od 1913. do 1945. preuzela kontrolu nad većinom persijskih rezervi nafte a „Britiš petroleum” je na osnovu toga postao jedna od vodećih naftnih kompanija u svetu. Međutim, iranski parlament je 1951. izglasao nacionalizaciju naftne industrije i izabrao za premijera glavnog zagovornika te ideje, doktora Mosadeka. On je već bio krenuo Titovim putem nesvrstavanja. Britanija je na to odgovorila pretnjama i sankcijama. Sklon suzama i ispadima, Mosadek je svejedno odoleo pritisku.
Na nizu sastanaka tokom 1952, britanska obaveštajna služba je zaprepastila američke kolege planom da se zajedničkom operacijom reše Mosadeka i vrate šaha. Posle uspešne, mada pomalo traljavo izvedene operacije, šah Mohamed Reza Pahlavi je postavljen na Paunov presto.

On je pokrenuo niz ekonomskih, socijalnih i političkih reformi s proklamovanom namerom da pretvori Iran u svetsku silu i modernizuje ga. To je podrazumevalo nacionalizaciju i davanje prava glasa ženama. Sekularni musliman, šah je postepeno gubio podršku šiitskog sveštenstva, radničke klase, trgovaca. Problemi s korupcijom u koju su bili upleteni njegova porodica i vladajuće elite postali su endemski. Zabranio je komunističku partiju Tudeh, a političko neslaganje je generalno suzbijala brutalna obaveštajna agencija Savak. Iran je 1978. imao čak 2.200 političkih zatvorenika. Do 1979, politički nemiri su prerasli u revoluciju i šah je u januaru napustio Iran. SAD i Britanija su izgubile sav uticaj u Iranu na duže od trideset godina.

Da li je trebalo da naučimo da živimo s Mosadekom i dozvolimo da politika ide svojim tokom u Iranu? Odgovor gotovo sigurno glasi – da.

Američka šifra za ovo svrgavanje demokratski izabrane vlade je bila „Ajaks”. Do rata u Vijetnamu, imena operacije su bile tajna sve dok se ne završe. Počevši od prvog Zalivskog rata (operacije „Pustinjski štit” i „Pustinjska oluja”), nisu bile samo javne, već i smišljane kako bi mogle efektno da se koriste u odnosima s javnošću. Operacija „Trajna sloboda” zvuči privlačnije nego operacija „Ubij teroriste”, a nazivanje rata u Iraku operacija „Iračka sloboda” donelo joj je veću podršku nego što bi ikada dobila operacija „Makni iračku vladu”. „Milosrdni anđeo” mnogo slađe zvuči nego operacija „Bombarduj Srbe dok se Milošević ne preda, bez obzira na to da li ga narod podržava ili ne”. Eufemizmi danas vladaju ratnom semantikom.

Rat u Zalivu nam je dao „pametne bombe”, bombardovanje precizno kao „hirurški zahvat” i „kolateralnu štetu”.

Ako želite da ljudi ne vole neku vladu, demokratsku ili ne, nazivate je režimom.... a to vodi ka promeni režima.

Posle 11. septembra, operacija u Libiji je bila treća američka vojna intervencija, uz Avganistan i Irak, čiji je otvoreni cilj bio promena režima. Sjedinjene Države su igrale ulogu i u četvrtom slučaju, uklanjanju predsednika Haitija Žan-Bertrana Aristida, čoveka koga su postavili 2004.

Promena režima u većini slučajeva nije bila uspešna a razlozi su jednostavni. Ona proizvodi nasilje jer oni koji se mešaju žele da postave svoje ljude, ali često malo znaju o politici izabrane zemlje. Drugo, promena režima u načelu ne uspeva da unapredi demokratiju jer se obično postavljaju povodljive autokrate u državama koje nemaju potrebne preduslove za demokratiju.

SAD su neprikosnoveni lider u biznisu promene režima. Meksiko, Dominikanska Republika, Nikaragva, Honduras, Haiti i Grenada, preuređenje Nemačke i Japana (uspelo, jer je bilo plana i novca), Kuba (Kenedi je mnogo puta pokušao da se otarasi Kastra), Južni Vijetnam, a bilo je pokušaja da se zbaci Sukarno u Indoneziji i Patris Lumumba u Kongu. Možda je najviše za osudu naređenje Ričarda Niksona da CIA „spreči demokratski izabranog Salvadora Aljendea da dođe na vlast ili da ga zbaci” a SAD su igrale epizodnu ulogu u puču u kojem je ubijen.

SAD nisu naravno jedini osumnjičeni. Sovjetski Savez je postavljao komunističke vlade u istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata i redovno se mešao da na vlasti zadrži prijateljske vođe. Nacistička Nemačka je svgrnula više vladara u zapadnoj Evropi i na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Francuska i Britanija su intervenisale u brojnim prilikama u svojim bivšim afričkim kolonijama da sklone neprijateljske lidere.

Suprotno nadama onih koji se mešaju, promena režima sa strane ne doprinosi stabilnosti. Prema istraživanju časopisa „Boston rivju”, u više od 40 odsto država u kojima se takva promena desila, građanski rat se dogodio u narednih deset godina. Vođe koje dolaze na vlast na ovakav način domaći protivnici svrgnu u veoma velikom procentu slučajeva. Šezdeset pet procenata bude svrgnuto nasilno, uglavnom pet godina od dolaska na vlast, a skoro svi u roku od deset godina.

Nema sumnje da su ljudi poput Sadama Huseina i Muamera Gadafija doneli neizrecivu bedu svom narodu. Popravka štete je, međutim, daleko složenija od njihovog skidanja s vlasti. Libija je danas tragično svedočanstvo da je tako.

Novija istorija nas uči da je promenu režima uglavnom najbolje prepustiti domaćim snagama, kao u Srbiji 2000.

Lekcija, nema sumnje, nije naučena. Pojavio se novi dečko u susedstvu – Evropska unija.

EU je sve odvažnija u snažnom pritisku da se „neprihvatljivi” evropski lideri, kao što su Berluskoni, Papandreu, Janukovič, Varufakis i Cipras sklone i zamene pokornijim političarima.

Koja li je sledeća nesrećna vlada koju će izabrati?

Autor je bivši pomoćnik generalnog sekretara UN