Tri metka koja su zaustavila san o trajnom miru

Venecija, Lido – U iscrpljujućoj trci za osvajanje „Zlatnog lava” 72. Venecijanskog festivala trenutno stanje je sledeće. Na kritičarskoj listi još uvek dominantno vodi film „Frankofonija” ruskog reditelja Aleksandra Sokurova. Prijatno iznenađenje je i to što je ovaj elegično-filozofski, dokumentarno-igrano-eksperimentalni film kao velika posveta civilizacijskim tekovinama, ali i kontroverzama Evrope, na prvom mestu i po glasovima publike.

Kritičari i publika su u apsolutnom saglasju i oko mesta broj dva. Zauzeo ga je film „Rabin, poslednji dan” starog venecijanskog znanca – izraelskog reditelja Amosa Gitaija. Ovo saglasje ima velikog opravdanja. Reč je o moćnom i provokativnom političkom trileru. O istinitoj priči o ubistvu izraelskog premijera, nobelovca Jicaka Rabina (4. novembra 1995), koji je bio i ostao simbol iskrene volje za trajnim mirom na Bliskom istoku. O Rabinovim ljutim političkim protivnicima, desničarima koji su kreirali atmosferu u kojoj je Jigal Amir, dvadesetpetogodišnji atentator, ortodoksni Jevrejin ekstremista, bio samo „produžena ruka”. O istrazi ubistva koji je sprovodila Šamgarova komisija pod vođstvom Meira Šamgara, predsednika izraelskog Vrhovnog suda, tokom koje je na svetlost dana izašla sva problematičnost društva definisanog brojnim verskim, ideološkim i kulturološkim tenzijama, od kojih većina još uvek postoji. Posledice Rabinovog ubistva i te kako se osećaju i danas, 20 godina od tog tragičnog događaja kada su tri metka, u jednoj noći (posle rabinovog političkog govora na centralnom trgu u Tel Avivu), raspršila dugo sanjani san o trajnom miru.

Po tome kako je koncipiran – iznošenje svih detalja i utvrđenih činjenica tokom istrage Šagmarove komisije, uz obilato korišćenje autentičnih snimaka među kojima je i snažan „antirabinovski” govor mržnje tada dvadeset godina mlađeg Benjamina Netanijahua, aktuelnog izraelskog premijera... – Gitaijev film govori koliko o prošlosti toliko i o sadašnjosti Izraela i predstavlja snažan doprinos obeležavanju dvadesetogodišnjice od tragične pogibije Jicaka Rabina. Po rediteljskom postupku, ovo je još jedno od veoma uspelih dela u kojima se zamagljuje granica između fikcijskog i nefikcijskog, igranog i dokumentarnog filma. I zato je „Rabin, poslednji dan” dodatno primamljiv.

Rejf Fajns kao hiperaktivni muzički producent u filmu „Veliki pljusak” Luke Guadanjina

 Jasno je da je Amos Gitai dodatno bio motivisan da secira političku klimu i delovanje pojedinaca i grupa, što je sve zajedno dovelo do ubistva Rabina, kao i to kako su tokom poslednje dve decenije izgledi za mir između Izraela i Palestine i izgledi za normalan (su)život potpuno nestali. Za njega je, kako je to na Lidu izjavio, film „Rabin” i duboko ličan. „Odlučio sam se za njega ne samo kao reditelj, već i kao izraelski državljanin. Mislim da je ovo glas iz sećanja koji treba da se čuje”, kaže Gitai izražavajući i zabrinutost zbog „rastućeg uticaja nasilničkog jevrejskog verskog podzemlja na sekularno izraelsko društvo, to je bolest koja može da uništi demokratsku ideju da je Izrael osnovan kao politički, a ne verski poduhvat, posle duge istorije patnje jevrejskog naroda”.

 U razgovoru za „Politiku”, tokom kojeg je konstatovano da će film u Izraelu izazvati žustre debate, a govoreći o sopstvenom viđenju značaja političke figure Jicaka Rabina, Amos Gitai, između ostalog, kaže: „Bio je harizmatična ličnost, sa jedinstvenim pristupom koji se da svesti na jednostavnost, integritet i direktan razgovor. Bio je naizgled miran i skroman političar koji je ponudio alternativnu političku tezu da donošenje mira znači priznanje da i ’drugi’ postoji i da mir ne može biti unilateralan. U tome je suštinska razlika između Rabinovog mirovnog projekta i trenutnog stanja u Izraelu, u kojem se sve zasniva na strahovitoj borbi za vlast.”

Život nije rokenrol

 I italijanski maestro, scenarista i reditelj Marko Belokio, poznat po svom buntovništu spram religioznih institucija i političkom subverzionizmu, u svom novom filmu „Krv moje krvi” nudi refleksije na sopstveno odrastanje, život i stvaranje u katoličkom svetu. U svetu u kojem je hipokrizija – onih koji se iz želje za sticanjem moći samo pretvaraju da su vernici – često dominira nad časnom posvetom života solidarnosti i brigom za druge. Smestivši radnju filma u gradić svog detinjstva – Bobio na severu Italije, Belokio kroz dva istorijska perioda (početak 16. veka, doba inkvizicije i današnjicu) i kroz glumačko učešće sina Pjera Đorđa, ćerke Elene i brata Alberta, tvori kompleksnu priču o istorijskom i porodičnom nasleđu koje može da uguši ljubav i strast i veru u suštinske vrednosti...

Njegov mlađi kolega, italijanski reditelj Luka Guadanjini, prilično hrabro se odlučio za još jedan rimejk filma „Bazen” Žaka Deraja (sa Romi Šnajder i Alenom Delonom), učinivši to kroz neku vrstu energičnog omaža rokenrol svetu s kraja dvadesetog veka. Svetu ljubavi, lepote, želje, strasti, seksa i seksualnosti, muzike, opasnosti, kakav više ne postoji. Svoja četiri aktera u „Velikom pljusku” (A bigger splash), otkupila ga je kuća Megakom za prikazivanje u Srbiji, čije likove tumače Tilda Svinton (rok legenda Marijen Lejn), Matijas Šeonerest (njen partner Pol), Rejf Fajns (hiperaktivni muzički producent i bivši Marijenin ljubavnik) i Dakota Džonson (producentova ćerka sa ponašanjem prave Lolite), Guadanjino je smestio na ostrvo Pantelerija, bliže Tunisu nego Italiji. Otuda se u tom elitnom, dekadentnom i intimnim dramama nabijenom bogatunskom muzičkom svetu pojavljuju i izbeglice sa severa Afrike, što filmu „Veliki pljusak” daje na aktuelnosti i na neočekivan način ga udaljava od filmskog uzora, Derajevog originala...

Sav u belo „obojen”, prestilizovani futuristički film „Jednaki” američkog reditelja Drejka Doremusa (sa Kristen Stjuard), nije ostavio velikog traga mada mu ne sporim estetske vrednosti. Slično je i sa filmom „U potrazi za Grejs” Australijanke Sju Bruks, u kojoj autorka jedan događaj razmatra iz nekoliko različitih uglova svojih aktera, pa i sa filmom „Beskrajna reka” južnoafričkog autora Olivera Hermamusa.