Ukrajinci tvrde da su oslobodili Beograd

„U oslobađanju Jugoslavije i Beograda 1944. godine učestvovali su vojnici, među kojima su Ukrajinci mobilisani u toku rata činili između 50 i 60 odsto ljudstva“, tvrdi za „Politiku“ istoričar Volodimir Vjatrović, predsednik Ukrajinskog instituta nacionalnog sećanja. Ukrajinski ekspert, koji je u Beogradu učestvovao na skupu OEBS-a „Pouke Drugog svetskog rata: Sećanja i javne politike“, naglašava ipak da je precizne podatke o broju njegovih sunarodnika u sastavu Crvene armije i operacijama na Balkanu teško utvrditi, jer je glavnina podataka ostala u moskovskim arhivima.

Vaš ambasador u Srbiji je ističući doprinos Ukrajinaca zaboravio da pomene da su oni bili u sastavu Crvene armije, a isto je učinio i američki ambasador prošle godine. Kako to tumačite?

Zajednička jeste Crvena armija, ali u njenom sastavu bila su četiri ukrajinska fronta. Ukrajinci su se borili protiv nacizma u više vojski. Šest-sedam miliona bilo ih je u Crvenoj armiji, a 1939. u poljskoj vojsci 129.000. Ukrajinska ustanička armija brojala je još 100.000 ljudi, a oko 200.000 Ukrajinaca bili su deo britanske, kanadske, francuske i američke armije.

Na godišnjici oslobođenja Aušvica Ukrajinci su od poljskih zvaničnika dobili priznanje, opet bez pomena Crvene armije. Je li i to opravdano?

Kao i prilikom oslobađanja Beograda, oni su bili deo Crvene armije. Ali je problem što se u delu javnosti o toj Crvenoj armiji govori kao o ruskoj vojsci, a pobeda SSSR-a poistovećuje sa Rusijom. Zaboravlja se učešće Ukrajinaca, Belorusa, Kazahstanaca, Gruzina...

U događajima na Majdanu 2014. važnu ulogu odigrale su pristalice Stjepana Bandere. Kako se o njemu govori u ukrajinskim udžbenicima i javnosti?

Odgovor o Banderi treba razdvojiti – ko je on kao čovek i političar i kako se predstavlja u javnosti. Bio je predvodnik ilegalnih ustanika za oslobođenje Ukrajine od bilo čije okupacije. Po toj logici može se porediti sa revolucionarima, kao što su Jozef Pilsudski među Poljacima, Irac Majkl Kolins i Izraelac Manahem Begin.

Zar nije razlika u tome što se o Banderi govori i kao saradniku nacista i kvislingu?

Bio je spreman na saradnju s Nemačkom, kao ključnom silom koja bi pomogla Ukrajini da dođe do nezavisnosti koja je i proglašena 30. juna 1941. Ali Hitler je to poništio i uhapsio Banderu, i držao ga u zatvoru u Zaksenhauzenu gotovo do kraja rata. Kada su se Sovjeti vratili, ustanici su opet pružali otpor njima, sve do početka šezdesetih godina. Zato je Moskva Banderu predstavila kao saradnika nacista, pa su i danas mišljenja podeljena. Jedni ga zbog borbe za nezavisnost Ukrajine smatraju njenim simbolom, a drugi kolaboracionistom.

Traju li podele iz tog građanskog rata i danas i zašto je njihovo tumačenje toliko relevantno za sadašnji trenutak u Ukrajini?

Sve što se sada dešava obavezuje nas da pričamo na ispravan način. Zato što Rusija i sada primenjuje sovjetsku propagandu. Termini koje Moskva opet koristi su isti – fašista, nacista, kolaboracionista...

Krim je 300 godina bio u sastavu Rusije, 40 godina u Sovjetskoj republici Ukrajini i 23 godine deo nezavisne Ukrajine. Ima li Krim pravo na samoopredeljenje?

Ne treba zaboraviti ni vekove krimskog kanata, pa su i danas glavna etnička grupa tamo krimski Tatari. Sada oni žele da Krim bude deo Ukrajine i zato trpe rusku represiju. Tu žive i Ukrajinci, Bugari, Grci i Rusi i niko nije podizao glas za odvajanje Krima, dok Rusija nije počela da pomaže pobunjene grupe u Ukrajini. Ta ruska aneksija i agresija nemaju ništa sa željom krimskih etničkih grupa za samoopredeljivanjem. 

---------------------------------------------------

Krim kao Sudetska oblast

Da li smo izvukli pouke iz Drugog svetskog rata?

– Učešće predstavnika nekoliko desetina zemalja jasna je potvrda koliko je ova tema značajna za savremeni svet. Malo me iznenadila pozicija ruske delegacije koja je koristila sovjetske mitove i stereotipe, pokušavajući na taj način da monopolizuje pobedu nad nacizmom. Pokušaji da se opravda aneksija Krima i agresija u Donbasu više su ličili na Hitlerovu aneksiju Sudetske oblasti 1938. godine. Kao da ne žele da razmisle o tragičnom iskustvu Drugog svetskog rata i uče na njegovim greškama – poručuje Vjatrović.