Koliko može podneti Nemačka

Ideja o podeli izbeglica svakoj zemlji članici EU kao žetona u kazinu beživotna je, a i neizvodljiva. Ministarski dogovor koji podrazumeva da bi Sirijac, koji se otisnuo u borbu na život i smrt na dugom putovanju od klanja do Nemačke, trebalo da zadovolji nekim podrumom u Estoniji ili da prodaje kebab u Sofiji – unapred je osuđen na propast. Kretanje naroda u istoriji je kao zakon spojenih posuda. Brzi i jaki osećaju pravac i popunjavaju praznine.

Tu ministrovanje nije od neke koristi. Inače se prvi hrišćani ne bi ni pokrenuli iz ribarskih naselja oko Galilejskog jezera i nikad ne bi stigli do Rima. I tada su legije odmarširale carskim drumovima da osvajaju daleke zemlje, a Rim je potom napunjen ubogim svetom koji je na svojim plećima mogao da iznese veliki (g)rad. Sada je to Nemačka. Nemačka, Nemačka iznad svih.

„Nemačke kompanije vide izbeglice kao mogućnost”, piše ovih dana hamburški „Špigl”.  Nemačkom kapitalu treba u ovom trenu 600.000 radnika – a ovi ljudi, spremni da rade za bilo kakvu nadnicu, idealni su kandidati.

Problem s kapitalom je što on nema sposobnost sagledavanja celine. Ono što je dobro za kapital ne mora biti srećno rešenje za naciju. Ako u neku zemlju uđe 800.000 izbeglica, kolike su buduće procene za Nemačku, to ne može biti bez posledica. Posebno što su to ljudi, kako pokazuje statistika objavljena u „Špiglu”, vrlo mladi – u dobu do 34 godine. Njih 80 odsto je u tim godinama. U nemačkom društvu je jedva trećina stanovništva tih godina, a više od petine Nemaca je starije i od 65 godina.

Kao što su kapitalisti na istoku Evrope velikom pljačkom devedesetih godina uvećali svoje profite, tako će sada izvući nešto i iz jeftine radne snage. Gvozdeni zakon profita je da, kad Zapad nema sposobnost obnove sopstvenog stanovništva, a tako ni reprodukcije jeftine radne snage, onda ili kapital ide u Afriku ili Afrika dolazi u evropske gradove.

U toku je reverzibilan proces. Kolonizuje se Evropa. To je prirodan društveni tok, zasnovan na stanju u zapadnim društvima. Jer, ni u jednoj evropskoj zemlji žena koja rađa iza sebe ne ostavlja 2,1 dete, što bi bilo tek prosta reprodukcija. A nema ni društvenog napora na obnovi porodice, nego se društvo iscrpljuje na velikim konstruktivističkim projektima tipa „normativizacije statusa gej populacije” – prava na istopolni brak, usvajanje dece i vantelesnu oplodnju. Stiglo se do tačke „koju ni u snu nisu zamišljali”, piše jedan sociolog, „ni antropolozi, ni filozofi, ni sociolozi, ni istoričari”.

S druge strane, „usamljena gomila”, kako je tu masu „slobodnih atoma” davno nazvao Dejvid Risman, ipak nije tako temeljno skuvana da se može mešati bez ikakvih otpora. Naprotiv, u toku je proces tribalizacije, kako liberali s prezirom zovu obnovu potrebe za prisnim grupnim odnosima. Za početak, grupa se brani od spoljnih opasnosti – broj napada na izbeglice u Nemačkoj bio je u prvoj polovini 2015. kao godišnji zbir iz 2014. Pale se domovi za smeštaj, organizuju preteće akcije, nasrće na očajne ljude. Uprkos apelima zvanične Nemačke. Ponekad se stiče utisak da je centar ksenofobije na istoku zemlje, ali ako pogledate mapu načičkanu tim slučajevima – to ide od Hamburga do Minhena, a Dortmund uopšte ne zaostaje za Drezdenom.

Politički korektni posmatrači to vide kao sukob „mračne Nemačke”, koja se probudila, i „svetle Nemačke”, koja je vazda budna. Kao iz crtanog filma. Ali, manihejska podela, koje su se setili ti mudraci, nikad nije plodno tlo za demokratsko rešavanje problema. Posebno Nemačka zna biti dobar primer za to. A ostatak Evrope se posle mahom nakalemio na centralnu zemlju na kontinentu.

Izbeglička kriza koja, kako kaže Donald Tusk, može potrajati godinama, učiniće Evropu iznutra tako klimavom da će ona pre da liči na bivšu Jugoslaviju nego na jaku organizaciju na stabilnim nogama. A kad Edvard Lutvak ovih dana predviđa destabilizaciju hrišćanske Evrope, jer se „muslimanske zajednice, kao što se zna, opiru integraciji”, te će se „na duže, hrišćanska Evropa morati prilagođavati njihovim vrednostima, a ne obratno” – onda je to više od procena značajnog politikolog i dugogodišnjeg savetnika Pentagona. U kriznim vremenima se nataloženi stereotipi pretvaraju u moćnu faktografiju. Još nedostaje onaj momak koji će u tom mraku da upali šibicu da vidi otkud toliko zapaljivih gasova oko nas.

Ovih dana se evropskim pukotinama pridružila i ona iz poslednjeg istraživanja javnog mnjenja koje pokazuje da je opsada tunela u Kaleu izazvala da prvi put više Britanaca podrži izlazak iz EU nego ostanak u njoj. Utemeljuje se trend koji se neće dati zaustavljati.

Šta reći o našoj ulozi u velikoj drami?

Dobri Bušman Ksi iz filma „Bogovi su pali na teme” baš je sad odlučio da svom svojom snagom i po svaku cenu prigrli onu praznu flašu „koka-kole”. A dok je bio pri zdravoj (ili primitivnoj?) pameti – činio je sve da je baci u crnu rupu na kraju sveta, da bi sačuvao svoje pleme i svoj svet. Na evropskom smo putu, prosto rečeno. Na putu koji ubrzano nestaje u klizištima velike drame.