Uhapsite Đuru!

Čuvena je rodoljubiva pesma Đure Jakšića Padajte braćo koja počinje stihovima:

Padajte braćo! Plinte u krvi.

Ostavte sela, nek gori plam!

Bacajte sami u oganj decu!

Streste sa sebe ropstvo i sram!

Ovu pesmu učili smo u školi. Pesnik ju je napisao 1862. u određenim istorijskim okolnostima. U školi smo odgovarali i na ono čuveno nastavničko pitanje: šta je pesnik hteo da kaže?

Nismo u 1862. U Srbiji jesmo. Jedan drugi umetnik, režiser Kokan Mladenović, povodom premijere predstave Dogvil u opširnom intervjuu za portal mojnovisad,govorio je o svom osećanju vremena u kojem živi, o Srbiji posle petog oktobra, o petom oktobru, o Srbiji danas, o socijalnom beznađu, zlu, vlasti i opoziciji, nasilju, rijalitijima, predsedniku države, premijeru... i između ostalog je rekao: Neki polupismeni ljudi, ljudi koji se „telepromptuju“, voze se „vazduplohovima“, neki nišči duhom postali su najvažniji ljudi naše zemlje. I ta zemlja to trpi. Ja, kako god to bilo ružno da se kaže, patim što je taj 5. oktobar bio mirna revolucija. Mislim da je toliko zlo moralo da bude ugušeno u krvi. I mislim da nam se krv približava, u svakom smislu. Intervju se završava pitanjem:

Da li mislite da će nam se ta krv i desiti?

I odgovorom:

Ne mislim, nadam se da hoće.

Iz celine intervjua istrgnute su rečenice koje su osvanule po tabloidima uz naslove Kokan Mladenović poziva na krv i ratove! Naslove uglavnom daju urednici. Za naslov intervjua nije odgovoran intervjuisani, već novinar odnosno urednik.

Međutim, umetnik Mladenović ama baš nigde u intervjuu ne poziva na krvoproliće već se samo nada krvi i vidi krv. Dakle u pitanju su nada, slutnja i gledanje u budućnost. Nema pokliča dižte se braćo i sestre, građani i građanke, drugarice i drugovi, oružje u ruke da rušite režim.

Pa kako to umetnik svojim nadanjima, slutnjama i gledanjem u staklenu kuglu svog unutarnjeg bića ugrožava ustavni poredak, kako ga optužuje građanin Zoran Đuričić? Zoran Đuričić je podneo krivičnu prijavu, a prijavu je podržao Nezavisni sindikat kulture, na čijem čelu je Zoran Đuričić. Zbog te prijave milicija dolazi na umetnikova vrata, te će u danima koji su pred nama umetnik morati da da izjavu pred tužiocem. A da li će se suočiti i sa sudskim procesom, videćemo. Bilo procesa ili ne, i milicija na kućnim vratima, po prijavi građanina– sindikalnog vođe kojeg podržavaju članovi sindikata (u kom broju ne znamo), presedan je.

Kog datuma je ustavnosenzibilni građanin Zoran Đuričić podneo prijavu protiv umetnika Mladenovića – ne znam. Tekst o njegovom ustavobraniteljskom činu pročitala sam u Blicu. Ta vest je usledila posle premijerovog osvrta na slučaj Mladenović putem TV ekrana. Dakle, ne znamo da li je Zoran Đuričić tumačenju umetnikovih reči i krivičnoj prijavi pristupio pre ili posle premijerovog televizijskog obraćanja. Ne znamo da li je Zoran Đuričić pročitao integralni intervju koji je umetnik dao, ili masakriranu tabloidnu verziju, ili je prvo čuo premijerovu izjavu. Ne znamo u ovom trenutku šta je starije, kokoš ili jaje, ali znamo šta je Kokan Mladenović originalno rekao u intervjuu i šta je rekao kao pojašnjenje posle tabloidnog požara i premijerove izjave. Ukratko, imamo i pesmu i analizu pesme od stranesamog pesnika:

Kada sam govorio o krvi – bojim se da je to jedina istina i naša moguća strašna budućnost. Kada o tome govorim, ne mislim ni na kakve građanske ratove, atentate i krvoprolića, već upozoravam da je Srbija tempirana socijalna bomba. Ma šta zvanične statistike govorile, narod je gladan i očajan, a uz to je akumulirao ogroman bes usled svoje nemoćne pozicije i osećanja da je višestruko prevaren. Vlast se davi u sopstvenim naručenim statistikama, opozicija grca u dodvoravanju vlasti, izobilju i sopstvenoj jalovosti, sindikati su korumpirani. Dođe li do provale narodnog nezadovoljstva, nju, ovoga puta, neće imati ko da kanališe i razmere katastrofe je teško predvideti. Te krvi, te neartikulisane revolucije gladnih se bojim, a ona, nažalost, ne živi u mojoj mašti, već tinja u narodu.

Pesnici, umetnici nekad su doživljavani i kao proroci. Na njihove nade, viđenja, slutnje, sanjarije, strahove, navodile su ih muze. Predlažem da muze i himere izađu na sud. Uhapsimo i srpsku rodoljubivu poeziju koju smo učili u školi. Pozovimo Đuru Jakšića iz dubina devetnaestog veka da kroči u Srbiju danas i pitajmo ga u miliciji: pesniče, šta si hteo da kažeš svojim stihovima?

Sve ovo što se dešava oko Kokana Mladenovića višestruko je uznemirujuće. Poznato mi je da je Upravni odbor Narodnog pozorišta prijavio Zorana Đuričića miliciji Starog grada zbog pretnji nasiljem. A sad Z. Đuričić podnosi prijavu protiv K. Mladenovića! Možda i mene muze i himere zavode da kažem da je ova prijava telepromtovani vazduplohovni pokušaj zastrašivanja slobodoumnih – mislećihsvojomglavom umetnika, pojedinaca preko goluba pismonoše.

Svojevremeno sam potpisala peticiju za smenu Kokana Mladenovića sa mesta upravnika Ateljea 212. Danas mislim da je pitanje elementarne pristojnosti i principijelnosti braniti pravo umetnika Mladenovića na slobodno mišljenje, bez obzira na to šta ja o Mladenoviću kao kolegi ili bivšem upravniku i njegovom mišljenju mislila.

Principijelnost nam generalno nedostaje. I baš zbog nje, principijelnosti, mogu da kažem da me muze navode da izjavim: svaka čast zbog politike premijera prema izbeglicama (deset plus ocena u dnevniku), ali i sedi (jedan minus) zbog izjave: Taj čovek (Mladenović) koji priziva na krvoproliće govori o sebi. Šta god da kažem bilo bi malo. Sramota je da radnici iz kulture takve reči koriste. Sramota je blaga reč kojom bih to opisao.

Rediteljka