Ne treba voda da vrije i voće da zrije

Za­pa­ža­nje jed­ne su­gra­đan­ke da po av­gu­stov­skoj vre­li­ni sve vri­je – i vo­da, i oko vo­de – pod­se­ti­lo me je ko­li­ko se če­sto sre­će­mo sa ne­pra­vil­nim ob­li­ci­ma gla­go­la vre­ti. To va­ži i za gla­go­le na­sta­le od nje­ga kao: za­vre­ti, iza­vre­ti, pro­vre­ti, uvre­ti i sl. Na­i­me, ob­li­ci ovo­ga gla­go­la u sa­da­šnjem vre­me­nu gla­se vrim, vriš…, a ne vri­jem, vri­ješ ili vrem, vreš… No, ka­da se u ka­za­ni­ma pe­če ra­ki­ja, re­ći će­mo da ka­za­ni vru, a ne da vre, ka­ko bi se oče­ki­va­lo. I ta­ko vru­ći (a ne vri­ju­ći), teč­nost se pre­tva­ra u pa­ru. Iako sve za­vi­si od va­tre, za­po­vest će­mo iz­ra­zi­ti ob­li­kom vri ili pro­vri, vo­do! dok iš­če­ku­je­mo mi­ris ju­tar­nje ka­fe. A na po­čet­ku da­na tre­ba iz­be­ga­va­ti po­gre­šne ob­li­ke po­put vri­la, pro­vri­ti (pro­vri­će) ako že­li­mo oba­ve­sti­ti ne­ko­ga da je vo­da vre­la još pre pet mi­nu­ta ili da će pro­vre­ti (pro­vre­će) za pet mi­nu­ta. Ta­ko­đe va­lja iz­be­ći i ob­lik uvriv­ši, već ko­ri­sti­ti uvrev­ši u pri­me­ru: Uvrev­ši, vo­da je osta­vi­la ka­me­nac. Ipak, ute­šno je sa­mo ako ne­ko­me do­vik­ne­mo za upra­vo za­vr­še­nu rad­nju: Evo, sa­mo što pro­vre vo­da! Je­di­no go­vor­ni­ci iz ije­kav­skih iz­go­vor­nih pod­ruč­ja ne­će po­gre­ši­ti ako ka­žu da je po­mi­nja­ni ka­zan vrio, ali već ho­će ako upo­tre­be ob­lik vri­la za ra­ki­ju.

Gla­gol na­vre­ti (u ijek. na­vri­je­ti) sa zna­če­njem ’na­va­li­ti, po­hr­li­ti’ ni­je na­stao od gla­go­la vre­ti, pa su mu i ob­li­ci dru­ga­či­ji. U sa­da­šnjem vre­me­nu gla­si sa­mo na­vrem, na­vreš…: Čim se ču­je zvo­no, na­vre­mo u uči­o­ni­cu, a kad đa­ci na­vru te­ško ih je za­u­sta­vi­ti. Raz­li­ka se vi­di i u pri­me­ri­ma: Kud si na­vro, šta si na­vr­la?, a ne na­vreo, na­vre­la. Va­lja na­po­me­nu­ti da po­sto­ji i gla­gol na­vre­ti od vre­ti, sa zna­če­njem ’na­ku­pi­ti se od vo­de, klju­ča­nja i sl., na­bu­bri­ti’, ali on je re­dak i sre­će se sa­mo u na­rod­nim go­vo­ri­ma.

Iste ob­li­ke kao gla­gol vre­ti ima­ju još dva gla­go­la, s tim što iz­ve­sne raz­li­ke po­sto­je u ob­li­ci­ma sa­da­šnjeg vre­me­na. Ta­kav je gla­gol zre­ti sa zna­če­njem ’sa­zre­va­ti, do­spe­va­ti’. On ima dvo­ja­ke ob­li­ke za is­ka­zi­va­nje sa­da­šnjeg vre­me­na zrim i (re­đe) zrem, pa se mo­že re­ći da ja­bu­ka zri i zre, ali ka­da je vi­še ja­bu­ka u pi­ta­nju, one mo­gu sa­mo da zru. Ovo se od­no­si i na gla­go­le na­sta­le od nje­ga: do­zre­ti, pre­zre­ti, sa­zre­ti, uzre­ti i sl. Kod gla­go­la zre­ti sa zna­če­njem ’po­sma­tra­ti’, kao i od nje­ga na­sta­lih gla­go­la: za­zre­ti, na­zre­ti, pro­zre­ti i sl., do­zvo­lje­ni su dvo­ja­ki ob­li­ci pre­zen­ta zrem i zrim u svim li­ci­ma, te se mo­že re­ći da ne­ko ne mo­že da na­zre i da na­zri kraj, ali i da su pro­nic­lji­vi oni lju­di ko­ji mo­gu da pro­zre i da pro­zru ne­ko­ga. 

Da­kle, mo­ra­mo bi­ti opre­zni kad ku­va­mo ka­fu: vo­da ne tre­ba da vri­je, ne­go da vri, a za­bo­rav­ni­ma ni­ka­ko ni­je uvri­la, već uvre­la. Za kraj ne sa­mo je­zič­ki već i prak­tič­ni sa­vet: de­ca bi mo­gla i da za­zre i za­zru od ču­va­ra u voć­nja­ku dok voć­ke ne sa­zru.

Dr Marina Spasojević

Institut za srpski jezik SANU