Zašto su Srbiji potrebne arapske izbeglice

Država Srbija može imati dve strategije prema imigrantima – zatvaranje ili otvaranje. Zatvaranje nameće „opsadni mentalitet“, kulturu straha i politiku gušenja različitosti. Društva koja guše maštovitost i slobodu ljudskog izraza trunu, jer silom nameću stara rešenja za nove probleme. Međutim, društva bez jakih ujedinjujućih osećanja rizikuju da ih problemi paralizuju i podele.

Imigranti jačaju nacionalni identitet domaćina. To sam video u Americi. Imigrantu se mora objasniti gde je, u zemlji „Guče“ ili „Egzita“? Pred imigrantima će Srbi bolje shvatiti da je Srbija oboje, da su neke naše podele smešne i neodržive pred svetskim šarenilom. Tada će srpstvo prepoznati veliki prostor za sve svoje različitosti. U različitostima se stvaraju rešenja i nove ideje, ne u zatvorenim društvima poput Severne Koreje. Ali, Srbija nije ni na putu nađena. Ona je delo univerzalne ljudske težnje pojedinaca i naroda ka slobodi. Ona je stvorena jer nismo mogli da nađemo slobodu u okviru drugih država, a nismo mogli da se iz nje odselimo. Tako je i danas. Najveća lična sloboda i opstanak Srbije uzajamno su uslovljeni. Borba za jedno zahteva borbu i za drugo. To važi za sve – starosedeoce i doseljenike.

Tanko je srpstvo koje sumnja da TV dnevnik može voditi ponosna Srpkinja sirijskog porekla. Da su tako razmišljali tvorci modernog (predjugoslovenskog) srpstva, ne bi njihov ustav (1835) naredio: „kakorob stupi na Srbsku zemlju, ot onoga časa postaje slobodnim...“ Niti bi Njegoš pevao: „srpstvuj djelom, vjeruj što vjeruješ...“ Kontroverzni vladika Nikolaj ne bi zadivljeno beležio: „dok su se sami Evropljani tuđili... svojih podanika, crnaca i žutokožaca... dotle su naši vojnici s njima drugovali... na svojim slavama... razgovarajući s njima prstima i rukama...“ Ne bi kao ponosni Srbi radili i ginuli Slovenci Ribnikari, Italijani Derokovi, Nemci Vajferti, Jevreji Sondermajeri i Albale, muslimani Balte i Hasanbegovići...

Srbija ima problem sa ugledom zbog ratova devedesetih. Najdublji je interes da trenutni dobar odnos Srba prema izbeglicama, koji je primetila strana štampa, postane zvanična državna politika i novi nacionalni imidž. Ne priča za jedan dan. U slučaju potrebe za ograničenom intervencijom radi zaštite kosovskih Srba, novi imidž bi otežao svaku antisrpsku propagandu. Takođe, državna politika integracije određenog broja izbeglica potaknula bi mobilizaciju naše dijaspore na Zapadu. To bi lako moglo voditi institucionalizaciji održivog prosrpskog lobiranja koje nam je preko potrebno.

Neko će se zapitati: ima li smisla da primamo izbeglice dok „najbolji beže“? Upravo zato. Ne tera glad koliko beznađe. Izbeglice donose nova znanja i iskustva. Nadaju se miru, redu i radu. Kukanje je luksuz. Ostanak arapskih izbeglica pritisnuo bi vlade i građane EU, SAD i arapskih zemalja da pomognu Srbiji, radi popravljanja njihovog ugleda. Svaki dinar pomoći stvara potražnju, podstiče srpsku ekonomiju. Prodavci oko autobuskih stanica to znaju. Imigranti takođe narušavaju naš nered. Njima se ništa ne „podrazumeva“, pa zato moramo da pravimo jasna i javna pravila, što jača pravnu državu. Ako ovde nadu vide Arapi, videćemo je i mi, i dijaspora i strani investitori. Nada pokreće ekonomiju – ne obratno. Nada je stvarala modernu Srbiju, jataganom, knjigom i dinarom.

Sedam i po miliona građana Srbije lako bi „upili“ bar 15.000 izbeglica (500:1) koje većinom žure na Zapad. Gradovi, ne sela, daju prilike za upoznavanje, posao, integraciju. Pojedini Srbi bi dobrovoljno ponudili prihvat, pomognuti spolja i od Srbije. Deca kroz školu brzo uče jezik i stiču prijatelje. Sport i služenje vojske su dokazani izvori ujedinjavajućeg ponosa, građanskih vrlina, ravnopravnosti i poverenja. Za razliku od Zapada, međusobna pomoć, neposrednost i šaljivost su odlike srpskog komšiluka i vredan „upijač“ imigranata.

Ukoliko se kukavički zatvorimo i sprečimo srpstvo da „upija“ i zadržava razne različitosti, bićemo slabi i krhki pred dolazećim svetskim nemirima. Umesto da stvaramo najbolje Srbe sa svih strana, odlivaće se ka Zapadu kao do sada. Srbija u 21. veku mora biti zemlja lične slobode, različitosti i strasne odanosti slobodarskim idealima. U protivnom, neće ni zadržati, a kamoli privući, maštovite ljude novih ideja i rešenja. Ako za dvadesetak godina TV dnevnik bude vodila šarmantna Srpkinja sirijskog porekla, biće u njemu istinitih dobrih vesti. Sada, ona je istraumirano dete koje spava u nekom beogradskom parku.

Doktorand na univerzitetu Nortistern u Bostonu