Naš narod zna patnju begunaca

Osmog februara 1957. krenem vozom za Novi Sad da se ženim. Na peronu stare železničke stanice vidim čudan prizor: oko dve stotineljudi, mahom mladih, kao pod komandom jednog nadglednika. Pamtim jednog mladića u zelenom hubertusu, s kapom navučenom preko ušiju. Smeje se, tera neku šegu. Shvatim, to su izbeglice iz Mađarske. Pristižu već četvrti mesec! Beže od budimpeštanskog ustanka i ruskih tenkova. Naše vlasti su vodile brigu o njihovom prihvatu. Novine su javljale o dolasku sve novih begunaca. Nikad nisam zaboravio tu sliku! Bežali su od oružja po ulicama, želeli su na Zapad. Po svemu sudeći ta je slika zaboravljena.

Trinaest godina ranije, video sam na kikindskoj stanici žene sa decom i starce i starice, 29. septembra 1944, kao begunce u beskrajno dugom čekanju na voz. Bili su to Nemci, erdeljski Sasi. Bežali su iz Rumunije pred prodorom Crvene armije. Kasno noću stigao je voz. Taj je narod potovaren u furgone krenuo ka Beogradu. Neki vojni birokrata iz okupiranog Beograda zabranio im je da beže pred Rusima! Da ne dižu paniku... Crna lokomotiva je vukla taj svet ka Beogradu, a ka tom gradu je prodirao Tolbuhin! Malinovski je već 2. oktobra bio u Zrenjaninu. Voz je mileo. Ne znam kako su prošli ti begunci.

I moja nova mlada, Banijka, i njeni roditelji, bili su izbeglice. Oni su jula 1941. s nemačkom dozvolom prešli preko Save. Kad je stigao iz NDH, tata je moju devetogodišnju Radu zatekao u školi na Banovom brdu, gde su bila smeštena izbeglička deca. Sa mnom u drugom razredu osnovne škole bilo je dvoje izbeglica – mali Dejan, Deša, iz Hrvatske (jedan od više od 200.000 begunaca) i plavokosa Mira. Ona je s roditeljima u Zrenjanin dobegla iz Novog Sada. Hortijevci su joj tatu proterali u Banat. I moj učitelj, Rus iz Sevastopolja, Feđa Kovaljov, bio je proteran u Banat iz Titela u Bačkoj. Bilo mu je to drugo izbeglištvo!

Znao sam i za već zaboravljene izbeglice iz Bosne. U trećoj godini Prvog svetskog rata, 1917, u Bosni je zavladala strašna glad. Talas izbeglica nasrnuo je u Srem, Banat i Bačku. Moja baba-strina je uzela u kuću jedno gladno dete iz Bosne.

Izbeglički užas se ne ograničava samo na Evropu. U knjizi „Čiča Tomina koliba“, Herijet Bičer Stou, opisala je paćeničko bekstvo crnačkog roblja iz južnih država na tolerantni sever. Spisateljica je bila mala rastom. Kad ju je Linkoln primio, uzviknuo je: „Vi ste zapalili javnost nacije i izazvali ovaj rat. Ni manje žene ni većeg rata!“

Moj profesor Miodrag Popović u svom delu „Romantizam“ otkrio je da je uoči građanskog rata u Americi u Beogradu objavljen prevod „Čiča Tomine kolibe“. Ceo Beograd je uoči 1860. knjigu čitao u suzama. Naš svet je u patnji gonjenih crnih begunaca prepoznavao nevolju hrišćanskih begunaca iz Bosne, koji su u talasima pristizali iz ove pokrajine. Stizali su u ulicu Gavrila Principa, koja se decenijama zvala Bosanska.

Kad je moj tast, 1941, zaključao kuću kraj Une i krenuo na voz za Beograd, Lipe i Smederevo, okrenuo se ka bašti i video kućne mačke kako su se popele na ogradu i gledaju za njim. Kad je u ponovnom udaru na naše ljude, avgusta 1995, tastov sestrić Mića krenuo da se „fićom” uputi ćerci i zetu za Beograd, vrata nije zaključao, da mu ih ne razvale. Okrenuo se ka ogradi i opet video mačke kako gledaju za njim. Posle 54 godine ista slika koja razdire srce.

Zato pravo ima govornik koji kaže – naš narod zna patnju begunaca.