Kad autsajderi marširaju

Ni britanski humor više neće moći da bude isti kao pre. Bez mašne i tašne, Džeremi Korbin nije po protokolu. Od vestminsterskog proseka novi lider laburista ne odskače samo po sedoj bradi i puloveru, već i po višedecenijskoj doslednosti. Nijednom za 34 godine u britanskom parlamentu nije odstupio od svojih načela. Politička satira hrani se likovima koji su njegova sušta suprotnost. Kako da se narugaš tako dugovečnom antikarijeristi?

Korbin je u anale Vestministera ušao kao večiti pobunjenik i autsajder, koji je 500 puta glasao protiv predloga svoje stranke i dok je bila na vlasti. Svoju doslednost je dokazivao i kad ga nisu snimale kamere. Danas bi mnogo mlađi antipolitički pobunjenici hteli da se bar ogrnu tom osobinom Džeremija Korbina. Dobro je poznato da on nikad nije pio šampanjac na račun države, kao i da nije mario za salonske komuniste.

Da li je on britanski Pablo Iglesijas ili je obrnuto poređenje adekvatnije, pitaju se danas mnogi na evropskoj levici, budući da su mlađanog predsednika partije Podemos počeli da zovu „španskim Korbinom”.

Ima još nekoliko buntovnika čiji je uspon iznenadio etabliranu ekonomsku, političku i tehnokratsku elitu Starog kontinenta. Za Nikija Vendolu, jednog od lidera italijanske nove levice ili bar južnog dela italijanske čizme, kaže se da je italijanski Cipras, dok je Španac Raul Romeva postao katalonski Varufakis. Atletski građen i bez kose, Romeva možda fizički liči na Varufakisa, ali ovaj nekadašnji evroparlamentarac sada je nosilac liste stranaka koje na katalonskim izborima krajem septembra treba da „prevare” španski ustav. Ako na čelu s „katalonskim Varufakisom” zbir međusobno različitih partija dobije na izborima većinu, onda će katalonski parlament proglasiti otcepljenje od Španije. A Raul Romeva je tu stigao samo zato što je politički autsajder, jer izvorno pripada Zelenima, popularan je u narodu jer vozi bicikl, a uporno zagovara da Katalonija postane nezavisna država.

Mnogi se danas u Evropi otimaju da budu nazvani po Ciprasu i Korbinu, a retko se čuje da bi neko hteo da bude Bler, Kameron, Sarkozi ili Berluskoni.

Šta to tera ljude da glasaju za autsajdere i da li će neki bar od njih uspeti da dođe i zadrži se na vlasti a da ne postane još jedan klon etabliranog političara?

Pablo Iglesijas i njegov Podemos pokupili su ideje od masovnog pokreta nezadovoljnika u Španiji 2011, koji je bio prethodnica kasnijih okupljanja po celom svetu. To nije bio samo ekonomski protest protiv spasavanja banaka i finansijskih institucija i svaljivanja tereta krize na najugroženije. U pitanju je bio gnev zbog „otete demokratije”, zbog političara koji se potčinjavaju finansijskim centrima i ne obaziru se na svoja predizborna obećanja, niti na one koji su im dali glas.

Vreme za autsajdere počelo je da cveta kada je postalo jasno da su svi političari na vlasti postali isti, i da uopšte nije važno da li su na vlasti socijalisti ili konzervativci. Iglesijasu je uoči izbora, zakazanih za novembar, posle naglog uspona počela da opada popularnost, pa je izbor Džeremija Korbina za njega veliki i nenadani poklon. Pitanje je da li će umeti dobro da ga razmota, jer rukovodstvu Podemosa se sve više zamera da su i sami postali politička kasta poput onih protiv kojih su se ustremili. Kao profesor političkih nauka i aktivni učesnik Pokreta indignadosa (nezadovoljnika), izuzetno nadaren u medijskim debatama, Iglesijas se potrudio da u tekstu za „Gardijan” i „Pais” stručno objasni zašto je došlo do uspona Podemosa ili zašto je Džeremi Korbin odneo prevagu nad većinom ustoličenih političara u najvećoj opozicionoj partiji Velike Britanije.

„Neoliberalizam je uništio socijalnu zaštitu, industriju, sindikate, a proizveo je špekulativnu penu, podsticao potrošačku groznicu i podizanje kredita i pokazao se nesposobnim da pronađe prihvatljivo rešenje kada je finansijska kriza ubrzala razaranje javnog sektora, osiromašila radnike i srednju klasu. Kada je kriza pogodila Španiju, na vlasti je bila Socijalistička partija, stranka koja je tradicionalno identifikovana sa socijalno odgovornom državom. I nije učinila ništa da pronađe neku alternativu”, piše Iglesijas.

Zbog toga javno mnjenje danas veruje da su dve španske partije gotovo identične. To su zaštitnice privilegovane političke elite, dok je njihovo rezanje socijalnih usluga osiromašilo većinu stanovnika. Iglesijas tvrdi da su se slično ponašale i političke elite u Britaniji – torijevci i laburisti.

Iglesijas je danas inače u Atini, da podrži Aleksisa Ciprasa, svog prijatelja s kojim se često identifikovao, što su mu posle pada vlade zamerali mnogi članovi njegove stranke. I sam je rekao da je nepopustljivost Evrope prema grčkom dugovanju bila usmerena i ka Španiji. Jer, dođe li Podemos na vlast, tada će i doktrina stezanja kaiša dobiti još jednog jakog protivnika.

Toma Piketi, autor knjige koja je ukazala na opasan rast nejednakosti u svetu, postao je savetnik za izradu ekonomskog programa Podemosa, ali ni to ne sprečava vladajuću Narodnu stranku da Podemos optužuje za nameru da „sovjetizuje” ili „kubanizuje” Iberijsko poluostrvo.

S druge strane, strahuje se da je virus zarazan i da će talas glasova za autsajdere potopiti dugovečne insajdere.

Španija možda na izborima u novembru odstupi od glasanja za jednu od dve partije i pokuša sreću s Podemosom. Britaniju očekuju izbori tek 2020. Grčka glasa danas. Svejedno je kakav će ishod biti. Neke nove ideje i ljudi dobili su podršku i načeli žičanu ogradu političkih kasti. Za neke se sumnja da su prebegli u elitu i pre nego što su osvojili vlast. Za sve koji veruju u promene, najveća opasnost preti od karijerizma samih autsajdera. Postaju isti kao i njihovi prethodnici. To se gotovo sigurno neće desiti sa Džeremijem Korbinom i zato bi svi politički pobunjenici hteli danas da zaliče na njega.

Zorana Šuvaković