Na Zapadu nešto novo

Aleksis Cipras će danas na vanrednim izborima pokušati da se održi na vlasti. Manevri pred tu bitku samo su šturo opisivani u istim onim svetskim medijima koji su letos nedeljama punili prve stranice i udarne termine izveštajima o pregovorima Evropske unije s Grčkom o njenom dugu. Otkako je prihvatio program otplate duga koji je propisala EU, sudbina vođe Sirize malo koga van njegove zemlje još zanima. Svetu je važno bilo da li će Cipras pobediti Brisel i Berlin, njegov je problem da li će opet osvojiti Atinu. Ako i ne uspe, zameniće ga političar koji će svejedno sprovoditi ono što mu evropski establišment naloži.

Za levičare i desničare širom kontinenta, koji su se nadali da će grčki premijer „uzdrmati neoliberalni ekonomski poredak” i „poljuljati demokratski deficitarnu briselsku tehnokratiju, gluvu za glas naroda”, Cipras je prezreni izdajnik i uzaludna nada. Odbačen je jer se, kako sam opisuje svoj poraz, pomirio s realnošću i uzeo jedino što je od Evrope mogao dobiti.

Nakon Ciprasa, još su tu drugi: Španac Pablo Iglesijas, Britanac Džeremi Korbin, Amerikanci Berni Sanders i Donald Tramp... U Evropi i Americi sve su popularniji političari koji preispituju upravo granice onoga što se smatra realističnim, pod sumnju stavljaju konsenzus o mogućem, koji je politiku pretvorio u antipolitiku, isključujući sve alternative i ideje za transformaciju poretka. Stranke su se sabile u prošireni centar, unutar kojeg je levicu i desnicu moguće razlikovati tek po neznatnim nijansama. Izvan konsenzusa su ostali krajnji levičari i desničari, ali i mnoštvo nezadovoljnih građana, za koje je realnost samo to da sistem, koji im politički lideri predstavljaju kao „najbolji od svih svetova”, za njih ne funkcioniše i da ne žive dobro, nego u nesigurnosti za svoje džepove, kao i glave. Jer, globalni terorizam, koji ne posustaje ni nakon svih vojnih intervencija, naterao je zapadnjake da se, što nisu morali osećati još od kraja Hladnog rata, ponovo plaše koliko su bezbedni čak i kod kuće, kamoli u svetu.

Stoga je građanima postalo važno da se, kao što je Barak Obama obećavao da će učiniti, „promeni Vašington”, koji je u očima mnogih Amerikanaca sinonim za parazitsku elitu, poslušnu krupnom kapitalu i neosetljivu na muke običnih građana: moglo bi se reći i „promeniti Brisel” kad bi EU bila jedinstvena država ali, pošto nije, evroskepticima je više stalo do toga da svoje nacije od te prestonice distanciraju ili potpuno otcepe. U duhu gesla „promeniti Vašington” je i UKIP-ovo ocrnjivanje laburista kao stranke Oksbridža, što je kovanica koja spaja imena dva prestižna britanska univerziteta, Oksforda i Kembridža, simbola privilegovane klase i nadobudnih intelektualaca, inkubatora političke elite, klike međusobno povezanih „maminih i tatinih sinova”. I zato je na Ostrvu Korbin, kao i Cipras u Grčkoj ili Iglesijas u Španiji, omiljen: antisistemski političari stiču naklonost i time što se ponašaju kao obični ljudi i služe se direktnim i razumljivim jezikom radije nego dvosmislenim frazama i tehnokratskim žargonom iza kojih se obično kriju njihove kolege.

Pošto Obama nije ispunio datu reč o razbijanju prestoničkih interesnih grupa, mnogi Amerikanci bi sad pokušali s još jednom figurom vrlo živopisnog jezika, Donaldom Trampom iako on, oživotvorena karikatura bahatog milijardera, nikako ne može predstavljati raskid s establišmentom, niti je njegov program suštinski drugačiji od već standardnog desničarskog populizma. Ali, Tramp je toliko bogat da se ruga i gornjim ešelonima sopstvene stranke i usuđuje se da otvoreno ispoljava rasizam i mizoginiju. Tako je u njegovom slučaju istinska pobuna protiv konsenzusa o „realističnom i mogućem” svedena na prkošenje političkoj korektnosti i tabuu zaštite marginalizovanih slojeva makar od verbalnog maltretiranja. To je kao da se, radije nego da zahtevaju transformaciju poretka, prolaznici na ulici, pripadnici građanske klase, s odobravanjem smeju bogatašu koji je, samo zato što mu se može, kao što bi i oni voleli da učine iz „bunta protiv konvencija”, šutnuo prosjaka pravo u blatnjavu lokvu. Smeju se i ostali prosjaci, američka niža klasa jer je onaj koji je završio s nosem u kaljuzi – stranac i žena.

Nepoštovanje neke vrste političke korektnosti – novog kanona deklarativne pristojnosti i nužnog davanja prednosti obespravljenim grupama, ispod čega, međutim, i dalje buja nejednakost – zamereno je Džeremiju Korbinu kada je, preuzevši vođstvo nad britanskim laburistima, sastavio vladu u senci s malim brojem žena na komandnim položajima. Njih su u odbranu od levičara Korbina odmah uzeli torijevci, ideološki desničari, kojima zaštita žena nije prirodan poriv. Ali, pošto ni desničari više ne govore sve ono što privatno možda još misle već se, makar na rečima, zalažu za svačiju ravnopravnost, manjak žena u Korbinovom timu im je dobro poslužio da napadnu čoveka koji, suočen s bojkotom visokih funkcionera sopstvene stranke, nije mogao mnogo da bira koga će angažovati za kabinet.

Korbin, zapravo, smeta čak i sopstvenoj partiji zato što on repolitizuje politiku, želeći da ona ponovo postane arena za odlučivanje o velikim pitanjima koja je višedecenijski konsenzus establišmenta izbrisao s spiska relevantnih, poput privatizacije javnih servisa i strateških industrijskih grana, posedovanja nuklearnog oružja, članstva u NATO i humanitarnih intervencija. Političke elite ta pitanja smatraju odavno rešenim, bez obzira na to što su posledice ustaljenih, „realističnih i jedinih mogućih” rešenja umnogome nesrećne po svetsku bezbednost i stabilnost, kao i za životne uslove nižih i srednjih klasa u njihovim zemljama. Za njih je novi predsednik laburista, onda kad ga ne nazivaju prijateljem terorista i pretnjom po nacionalnu bezbednost, tek običan fantasta, nešto poput prestarelog hipika koji se gunđavo drži mantri iz vremena Vudstoka i odbija da primeti koliko se svet odonda promenio.

Zato se vrh laburista, dugogodišnji profesionalni političari, plaše da će im novi šef-amater i zanesenjak oterati mušterije-birače i ugasiti radna mesta. Kad im prigovore da je Korbin, toliko arhaičnih shvatanja, zapravo veran izvornoj laburističkoj politici, uzvraćaju da bi i oni, da su im ruke odrešene, učinili mnogo toga što njihov novi vođa govori, ali se do toga ne može doći otvorenom borbom nego, opet, „jedinim realističnim” pristupom: postepenim menjanjem sistema iznutra i diskretnim zaokretanjem svesti glasača. Umesto šezdesetosmaškog „Budimo realistični, zahtevajmo nemoguće”, na delu je taktika „pridruži im se dok ti se sami ne predaju”. Samo, mnogi Britanci su, kao i žitelji drugih zemalja, izgubili strpljenje za još nekoliko decenija kompromisa i traže juriš na čije čelo je izguran Korbin, možda i sam zatečen time što je u ozbiljnim godinama od besperspektivnog narednika odjednom proizveden u vojskovođu.

Evropljane i Amerikance su uveravali da im kapitalizam pruža šansu za spokojan život, pa i bogaćenje, i da će u celom svetu uskoro biti uspostavljene liberalne demokratije po uzoru na njihove. Onda ih je globalna ekonomska kriza još više udaljila ne samo od velikog imetka, nego i od komfora istinske srednje klase, dok im je kao novi ideal poturena fleksibilnost, odnosno potpuna nesigurnost radnog mesta, uz rezanje socijalnih davanja. Njihovim državama ne veruju ni oni sami ni taj svet koji je navodno toliko želeo da živi kao oni. Umesto toga, ili im šalje bombaše ili im se, stvarajući drugu vrstu kapitalizma, autokratskog, nameće kao rival za premoć u globalnoj politici i ekonomiji. Zauzvrat, ni liberalne države ne veruju više svojim građanima, plašeći se da su se okrenuli teroristima, pa ih špijuniraju bez naloga i sužavaju im prava. Demokratija je prestala da se širi svetom, već se povlači i „kod kuće”.

Donekle su u pravu i protivnici Korbina, Sandersa, Iglesijasa i „izvornog” Ciprasa kad kažu da oni ne nude ništa novo nego da samo ponavljaju stare levičarske priče. Ali, to što te stare priče nakon toliko vremena imaju prođu, čak i u Americi, u kojoj „levičar” i dalje mnogima zvuči kao „sovjetski agent”, pokazuje koliko se svet promenio ili, pak, koliko se uopšte nije promenio, samo što je centristički establišment izgubio poverenje. Jer, neki problemi, poput društvene i ekonomske nejednakosti i pretnje ratom s stranim silama, sad više ne toliko s državama koliko s terorističkim grupama, odbijaju da nestanu.

Uspon antibriselske i ksenofobne desnice širom Evrope još je jedan simptom resantimana prema tom sistemu u kojem se uporno zapada u iste nevolje. Tim snagama, kao i njima srodnom vulgarnom parajliji Trampu, koren je gde i rafiniranom univerzitetskom profesoru i levičaru Iglesijasu. Svi oni predstavljaju odgovor onih koji su ostali na margini sistema, čak i prebogati Tramp, koji se takođe obraća prevashodno nižim slojevima, koje je njegova Republikanska stranka, kako primećuju sociolozi, ispustila sedamdesetih godina i pretvorila se u zaštitnika krupnog kapitala. Mnogi antiestablišment političari su, kad su stupili na scenu, bili ismevani zbog ambicija i zamisli koje su „nerealistične” i van domena „mogućeg”. Ali, zahvaljujući neudovoljenim potrebama i strahovima nižih slojeva i razočaranju srednje klase, zbog ekonomske krize na ivici da sklizne u niži društveni stratum, politički autsajderi su danas gotovo favoriti.

Naravno, upravo zato što današnji problemi uopšte nisu sasvim novi, moguće je da će establišment preživeti i ovu krizu. Već je i ranije liberalizam uspevao da se predstavi kao neka vrsta „levice i desnice s ljudskim likom”, srećan kompromis pod čijim okriljem mehanizam štucne povremeno, kao sada, ali i dalje garantuje više mira i prosperiteta nego alternative. Liberalna demokratija i jeste pregurala sve do danas zato što je bila prilagodljivija od krajnje levice i desnice. Ali, to znači da će pre ili kasnije morati da se prilagodi i uslovima koji mnogi smatraju najvećom ekonomskom i bezbednosnom krizom u poslednjih nekoliko decenija.