Naše, a evropsko

Pri pomenu pojma evropski identitet neretko se pomisli na stvaranje nadnacionalnog identiteta čija je svrha da zameni nacionalni identitet. To je tačno tek u jednom ograničenom smislu. Naime, korisno je podsetiti na razliku između višestrukih i segmentiranih identiteta.
Višestrukost znači da identitet pojedinca nastaje u interakciji s pripadnicima različitih grupa s kojima se identifikuje i koje njega identifikuju kao člana. Izgradnja i osećaj sopstvenog identiteta podrazumeva zauzvrat određeni stepen lojalnosti prema tim grupama. Tako se može govoriti o rodnom, generacijskom, religijskom, klasnom ili staleškom, profesionalnom, porodičnom, nacionalnom itd. identitetu. Pripadnost nekoj od ovih grupa, dakle, u principu, isključuje mogućnost da pojedinac istovremeno pripada suprotnoj grupi, odnosno da stvara osećaj dvostrukog identiteta.

Na drugačiji način je moguće govoriti o segmentiranim identitetima. Oni se ne isključuju, već se mogu shvatiti kao sistem koncentričnih krugova. U tom smislu, na primer, lokalni, regionalni, nacionalni i nadnacionalni identiteti se ne preklapaju već se dopunjuju. Biti lojalan svom gradu, regiji ili pokrajini, pa čak imati poseban osećaj vezanosti za njegove kulturne specifičnosti, ne isključuje nužno osećaj pripadnosti široj nacionalnoj ili nadnacionalnoj zajednici. Pored toga, segmentirani identiteti ne samo da ne moraju nužno biti u sukobu, već mogu smanjiti napetost i sprečiti konflikte među različitim segmentima.

No, ipak, nesumnjivo je da postojanje različitih, odnosno pojava novih izvora identiteta, bilo da su višestruki, bilo segmentirani, potencijalno može slabiti osećaj vezanosti za ostale izvore. To je posebno slučaj ukoliko su oni hegemonistički po svom karakteru u smislu da pokušavaju ovladati jedinkom u celini, što znači da neka od grupa zahteva od člana da sopstveni osećaj pripadnosti i lojalnosti usmeri isključivo ka njoj. Dakle, samo ako se nacionalni ili nadnacionalni – u ovom slučaju evropski identitet, shvate, odnosno pokušavaju nametnuti kao hegemonistički identiteti oni mogu izazvati međusobni rivalitet i u krajnjem slučaju sukob. S obzirom na to da se grupni identiteti stvaraju tako što pripadnici grupa osmišljavaju, međusobno nameću i u različitoj meri prihvataju kulturu/ideologiju tih grupa identifikujući se sa njima, hegemonističke identitete možemo prepoznati po njihovim ideologijama. Tako je, na primer, komunizam u najradikalnijim varijantama dovodio u pitanje ne samo religijsku već i porodičnu lojalnost, religijski fundamentalizam potiskuje nacionalne i klasne lojalnosti, radikalni feminizam takođe, a isključivi nacionalizam se prvobitno gradio potiskujući regionalne identitete, a danas se uglavnom brani opiranjem nadnacionalnim identitetima.

U određenim kriznim situacijama, postojanje višestrukih i segmentiranih identiteta može, dakle, dovesti u pitanje čak i elementarnu lojalnost ostalim društvenim grupama. U normalnim situacijama, međutim, postojanje mnogostrukih i segmentiranih identiteta ne mora biti, niti je na bilo koji način problematično. Drugim rečima, pojedinci ne moraju višestrukost i segmentiranost svojih identiteta doživljavati kao unutrašnji konflikt, niti se moraju opredeljivati između njih.

Evropski identitet, na ovaj način posmatran, nije u suprotnosti s nacionalnim identitetom, naprotiv, u izvesnoj meri oni se podupiru jer se evropski identitet konstruiše oslanjanjem na nacionalnu pripadnost samom činjenicom da, u principu, samo pripadnici određenih nacija mogu razvijati evropski identitet i da Evropsku uniju kao nosioca ideologije evropskog identiteta čine nacionalne države. S druge strane, mnogi smatraju da nacionalni identiteti mogu u uslovima globalizacije opstati samo ukoliko stanu pod kišobran EU. Tako, na primer, kao što pokazuju pojedini autori, evrocentrizam se kod stanovnika većine novih članica EU javlja kao najviši oblik etnocentrizma, odnosno kao konačno ostvarenje nacionalnih potencijala u nadnacionalnoj zajednici ravnopravnih partnera.

Evropski identitet nije u suprotnosti s nacionalnim identitetima ni po načinu na koji se stvara. U oba slučaja kultura/ideologija nacionalizma, odnosno evrocentrizma, nosilac je određenih vrednosti i pomaže u konstruisanju istorije, simbola, pa čak i tradicije. Bitna razlika između nacionalnih i evropskog identiteta je, međutim, u tome što je proces formiranja nacionalnih identiteta, manje-više, završen, dok je proces formiranja evropskog identiteta na samom početku, s neizvesnim ishodom.

S obzirom na mnoštvo različitih koncepcija i interesa koje utiču na stvaranje ili osporavanje evropskog identiteta, on u suštini danas predstavlja jedan kotradiktoran, pa zbog toga, moglo bi se reći, prazan pojam. No, upravo zbog svoje supstancionalne ispražnjenosti on omogućava da se sve razlike u pogledu pitanja šta znači biti Evropljanin u njega uključuju. Paradoksalno, ono što čini osnovni problem za stvaranje evropskog identiteta ispostavlja se kao njegova najveća snaga. Nepostojanje čvrste osnove na kojoj počiva evropska ideologija, koja je u osnovi nastanka evropskog identiteta, čini je uspešnom. Kao što primećuje Mitja Velikonja, evropski metadiskurs je uspešan zato što "svaki protagonista investira nešto svoje u tu Evropu, svako je doživljava na svoj način, svako u njoj vidi neku mogućnost nekakve, kakve-takve, dobiti. Ama baš svako... u nju može da projektuje šta god mu se prohte i dobije od nje to što želi".

Uprkos svojoj mnogostrukoj problematičnosti, supstancijalnoj ispražnjenosti i neizvesnosti u pogledu ishoda, evropski identitet na različite načine postoji u svesti mnoštva ljudi. Mada je daleko od toga da bude izgrađen, on će se možda izgraditi, ali ne, kao što primećuje Kastels, u suprotnosti s lokalnim, regionalnim ili nacionalnim identitetima već kao njihova nadopuna, jer nacija će, kako stvari stoje, dopustiti evropsku integraciju samo ako bude sigurna da njen nacionalni identitet neće biti ugrožen.