Moja mera je moje biće

U iščekivanju smo novog čitanja drame „Na dnu” o slomljenim ljudima koji su dotakli dno, koju je Maksim Gorki napisao 1901. godine. Delo će u adaptaciji i režiji Ane Đorđević biti izvedeno sutra uveče u 20.30 časova na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramaturg je Slavko Milanović, scenograf Dragana Macan, a kostimograf Lana Cvijanović. Ogrubele, ponižene junake Maksima Gorkog, pored naše sagovornice Vanje Ejdus, tumačiće i Gojko Baletić, Andrej Šepetkovski, Sonja Kolačarić, Kalina Kovačević, Aleksandar Srećković, Zlatija Ivanović, Tanasije Uzunović i drugi.

U čemu je snaga drame „Na dnu” budući da je Čehov čitajući je napisao Gorkom: „Ton je mračan, težak, a publika nenaviknuta na takve teme napuštaće pozorište. U svakom slučaju možeš se oprostiti od reputacije optimiste”?

Snaga je u tomešto je, na neki način, čitava civilizacija dotakla dno. Likove iz drame koji žive negde u Rusiji u nekom tamo konačištu, možemo da prepoznamo svuda oko nas, jer ceo svet je postao konačište za izgubljene duše. Da li su to stanovnici Hongkonga koji žive u limenim kutijama nabijeni kao sardine, ili su to holivudske zvezde. Svi su nečiji robovi, svi nekome plaćaju dugove i svi su nekome potčinjeni. Publika je danas možda i prenaviknuta na ovakve teme, pogotovo od pojave interneta i prevelike količine informacija, gde možemo uživo da posmatramo kako se nekome odseca glava, kako ga potapa cunami ili kako postaje ljudska zver u kući Velikog brata. Optimizma nema. Ni u drami, ni u svetu oko nas. 

Drama „Na dnu”, napisana u tamnim tonovima o usamljenim Rusima koji žive nadomak Volge, ujedno će biti četvrti put postavljena na sceni nacionalnog teatra. Ko su vaši ljudi koji žive na dnu? Kakve su njihove želje i snovi?

Svi stanovnici sveta su na dnu: duhovnom, moralnom, ekonomskom, političkom, egzistencijalnom, duševnom, kreativnom, idejnom, filozofskom. Svi grabe svoje prostore intime u želji da nekako prežive ne primećujući druge oko sebe. Ta nenormalna količina društvenih mreža postaje paralelnost, gde svi imaju privid ogromne uvezanosti i važnosti, a zapravo su sve usamljeniji, prestrašeniji, bolesniji, siromašniji pa i nevažniji. Naša predstava se ne bavi lokalno političkim osvrtom već pokušava da sagleda globalno posrnuće i tragediju pojedinca i društva uopšte. Njihove želje i snovi su isti kao i u svim drugim prošlim pa i budućim vremenima verovatno: da vole i budu voljeni i da žive u pravednijem svetu. 

Nastja je devojka koja je napolju prostitutka, a u svom domu je devojka koja je opčinjena ljubavnim romanima i od surove stvarnosti beži u svet fantazije. Ko je zapravo Nastja?

Ana Đorđević imala je vrlo interesantan i nov koncept Nastje, koji me je jako pokrenuo i dao mi vrlo imaginativno potentan prostor igre. Izbegli smo bilo kakav alkoholizam koji je pisac naznačio i bavili se granicom fantazije i surove realnosti koji ona na kraju komada raskrinkava, ali bezuspešno jer opet biva pretučena i vraćena na svoje mesto. Ona je jedan od retkih likova u komadu koja ne pati od bolesti odsustva empatije, što je negde i vodilja bila za komad, baš taj nedostatak empatije. U detinjstvu, drug mog brata proleteo je kroz staklo u Vasinoj ulici u centru Beograda, krvario je 45 minuta, niko mu nije prišao i ni jedan taksi nije hteo da ga vozi da ne bi uprljao kola. Dečak je umro. Empatije fali uvek, da li prema izbeglicama, psima lutalicama, gladnima oko nas, anksioznim pojedincima u potrazi za smislom ili čoveku koga boli glava.

Lik Nastje je nastavak kompleksnih junakinja koje ste do sada ostvarili po delima Sofokla, Šekspira, Simovića, Čehova... Kako izbegavate rutinu u glumi?

Isto kao što izbegavam rutinu u životu. Kada život zamiriše na rutinu, prevrnem ga naopačke, nekad sa vrlo bolnim posledicama, ali mi ne bude žao. Ne pristajem na konvenciju i zadata pravila igre, dešava mi se i da pogrešim, kako u glumi tako i u životu. Volim da radim i da se družim sa umetnički hrabrim i inteligentnim ljudima, možda čak i sa ekstremima, to me ispunjava, u isti mah čini nestabilnom kao i stabilnom. Volim ekstreme, u sredini mi je dosadno. 

Vrednosti su danas pomerene, iščašene, devalvirane. Ne volite da se eksponirate, da posećujete javne događaje. Gluma i glamur... Koja je vaša „mera za meru”?

Moja mera je moje biće, kakvo god ono bilo. Ne umem i ne mogu da radim ništa protiv sebe. Volim glamur, i te kako, ali ga u Srbiji ne prepoznajem. Sve što je ovde predstavljeno kao glamur za mene je izrazito provincijalno i stidim se da budem deo toga. Duh nekadašnjeg Beograda je skoro potpuno iščileo i mnogo sam tužna zbog toga. Obožavam Beograd i sve što je on nekada bio, a sada ga ima samo u mrvicama za koje se kao davljenik hvatam. 

„Politika je laž, a umetnost potraga za istinom”. Da li smo se izubili na tom tragalačkom putu?

Nismo baš do kraja, ostaju poneki tračci nade usamljeni da zablistaju povremeno. Toliko je teško vreme, sve se svelo na puku egzistenciju, ne znam da li ima vremena da se juri istina. Juri se pre svega novac. I to je toliko teška borba da retko kome ostane snage da se bavi istinom. Svi su preplašeni za golu egzistenciju i postaju oholi, osvetoljubivi, grubi, nemilosrdni, okrenuti sami sebi i samo sebi. To je istina. Politika je prevara i borba za moć, a i umetnost polako postaje prevara. Čast hrabrim izuzecima. Ima ih.

Koji su vaši snovi, nade, stremljenja u odnosu na aktuelni trenutak življenja?

Moj san je da ne zaželim da mi se dete iseli iz Srbije, pošto ja već nisam. 

Borka G. Trebješanin