BHS je izraz poslovične američke pragmatičnosti

Životni put Aleksandra Boškovića (1977) još jedan je u nizu primera odliva mozgova iz Srbije. U Institutu za književnost i jezik u Beogradu pet godina je radio kao istraživač saradnik, da bi posle doktorata iz književnosti na Univerzitetu Mičigen dobio posao na Katedri za slavistiku prestižnog njujorškog Univerziteta Kolumbija. Tamo predaje bosansko-hrvatsko-srpski jezik (BHS), južnoslovenske književnosti i film u komparativnoj perspektivi. 

„Oko polovine studenata BHS deca su prve generacije imigranata iz Srbije, BiH, Hrvatske, Makedonije i Crne Gore. Druga polovina su Amerikanci zainteresovani za region, istoriju, književnost i film, međunarodne odnose i ljudska prava, a nivo predznanja sa kojim dolaze umnogome varira”, objašnjava za „Politiku” i dodaje da je podrška u literaturi i novcu koju lektorat dobija od države Srbije – vrlo slaba. 

Šta BHS jezik u stvari znači i kakva je metodologija njegovog izučavanja u inostranstvu?

U američkom visokom obrazovanju, BHS je skraćenica za jezik ranije poznat kao srpskohrvatski, tj. hrvatskosrpski, koji je tokom četiri decenije druge polovine 20. veka važio za službeni jezik Jugoslavije. Skraćenicom BHS, čija struktura podseća na naslov i vizuelnu formu poznatog performansa grupe OHO iz 1968. („Triglav”), prepoznaju se tri različita jezička standarda jednog jezika. Nije, međutim, reč o tome da Amerika, poput kakvog sentimentalnog jugonostalgičara, izražava težnju za obnovom jedinstvenog jezičkog sistema sa tri jezička standarda. Naprotiv, reč je o „poslovičnoj” američkoj pragmatičnosti koja pokušava da pomiri nove političke realnosti na terenu sa zahtevima tržišta (na stranu to što je ta ista pragmatičnost u američkoj inostranoj politici zaslužna za kreiranje kako novih političkih realnosti tako i novih tržišta).

Kako se, konkretno, pokazuje ta pragmatičnost?

Prvo, politička stvarnost se promenila i retko ko više govori službenim jezikom naroda i narodnosti bivše nam SFRJ, pomenutim srpskohrvatskim, odnosno hrvatskosrpskim jezikom. Iz vizure ovih dveju nacionalnih država sada su to dva različita jezika, srpski i hrvatski. Za takav status „nacionalnog jezika”, međutim, teže se izboriti jezičkom standardu u Bosni i Hercegovini iz prostog razloga što BiH nije etnički homogenizovana nacionalna država kao prethodne dve. Uprkos onoj šaljivoj i nažalost istinitoj viziji sarajevske „Top liste nadrealista” i prof. dr Nermina Padeža sa Instituta za jezik, književnost, malu privredu i komunikacije iz Čajniča, da ne postoji jedan, već šest različitih jezika – srpski, hrvatski, hercegovački, bosanski, crnski i gorski – sve birokratizovanija administracija američkog sistema visokog obrazovanja je, vođena zdravim razumom, uspela utvrditi da se rečenice tipa „Ja čitam” na sva tri pomenuta jezička standarda kažu i pišu isto: „Ja čitam.” 

Drugo, ta ista birokratizovana administracija je brzo zaključila i to da je daleko logičnije, dakle jeftinije i isplativije za institucije visokog obrazovanja, smatrati BHS za jedan jezik i štampati udžbenik sa tri različita jezička standarda, kojim će se zadovoljiti potrebe inače nevelikog broja studenata zainteresovanih za učenje BHS, ili jednog od njegovih jezičkih standarda. Imajući u vidu jedan takav udžbenik jednog takvog jezika, možete sebi odmah predstaviti i metodologiju njegovog izučavanja: studenti se opredeljuju za jedan jezički standard učeći istovremeno o leksičkim razlikama i sintaksičkim specifičnostima svakog od tri. Studentima na taj način već tokom prvog semestra postane jasno da, uprkos njihovom sociolingvističkom „narcisizmu malih razlika”, tri jezička standarda imaju mnogo više onoga što dele i što im je zajedničko.

Pojedini ovdašnji stručnjaci smatraju da izučavanje srpskog u okviru BHS ne ide u prilog očuvanju srpskog jezika. Šta govori vaše iskustvo?

Iako se nekome može učiniti da su naši stručnjaci za jezik o ovom pitanju u pravu, ja bih želeo da skrenem pažnju na značaj konteksta, odnosno, strukture američkih univerziteta i slavističkih katedri na kojima se predaje BHS. Prvo, mislim da je situacija na univerzitetima u Severnoj Americi nešto drugačija nego u Evropi. U Americi su katedre slavistike najvećim delom rusocentrične i relativno je mali broj univerziteta koji zapošljavaju lektore i profesore BHS jezika i kultura. To uglavnom sebi mogu priuštiti veliki državni ili bogati privatni univerziteti. Osnovne studije i na univerzitetima u Americi koštaju daleko više nego u Evropi, te su institucije visokog obrazovanja, kako bi ostale kompetitivne, dužne da ponude studentima adekvatne usluge za tako visoke školarine. Ovde treba skrenuti pažnju da, iako vrše istraživanja i proizvode znanje, univerzitetski centri u Americi funkcionišu kao korporacije koje, između ostalog, pružaju uslužne delatnosti. Kao fabrikama znanja i usluga, univerzitetima je daleko isplativije da imaju jednog umesto tri predavača za „ređe predavan” jezik kao što je BHS.

Mnogo veći uticaj za značajnije prisustvo srpskog jezika i kulture izvršio bi se, na primer, uspostavljanjem stalne pozicije redovnog profesora srpske i južnoslovenskih književnosti. Takvu ideju je pokrenula i svojim dugogodišnjim radom na poziciji lektora promovisala moja prethodnica, prof. dr Radmila Gorup. Ona je osnovala „Njegoš zadužbinu za srpski jezik i kulturu” pri Hariman institutu Univerziteta Kolumbija, sa ciljem da se putem donacija prikupi dovoljan broj sredstava za otvaranje takve pozicije na ovdašnjoj Katedri za slavistiku. Zadužbina je aktivna ali i dalje prilično daleko od prikupljanja potrebnih pet miliona dolara. Ta svota izgleda bezmalo astronomska, ali njome bi se zapravo legitimizovalo i osiguralo višedecenijsko prisustvo srpskog jezika i kulture na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta. 

Koliko je interesovanje mladih za studije BHS na Univerzitetu Kolumbija?

Univerzitet Kolumbija je zajedno sa druga dva univerziteta iz prestižne „Lige bršljana”, univerzitetima Jejl i Kornel, pokrenuo inicijativu razmene kurseva „ređe predavanih jezika” po modelu sinhronizovanog predavanja jezika u udaljenim učionicama, a BHS je jedan od šesnaest jezika uključenih u program. Dok su studenti sa univerziteta Kolumbija fizički prisutni na mojim predavanjima, studenti sa univerziteta Jejl sede u učionici u Nju Hejvenu i jedni druge vidimo na ogromnim ekranima, međusobno neometano komuniciramo. Svi uređaji su, dakle, umreženi, i čitavo iskustvo unutar takve hibridne učionice podseća na scenu iz nekog naučnofantastičnog filma. Iako ovaj program doprinosi povećanju broja studenata na kursevima BHS-a, taj broj je i dalje pretežno jednocifren za svaki od tri nivoa jezika. Ono što dodatno doprinosi povećanju broja studenata BHS-a jeste i stipendija FLAS programa američke vlade za strane jezike i regionalne studije, koja se dodeljuje nagrađenim koledžima i univerzitetima za unapređenje globalne kompetitivnosti međunarodnih studija, odnosno brojnim studentima osnovnih i postdiplomskih studija na tim institucijama. Interesovanje studenata za BHS na Univerzitetu Kolumbija je za nijansu veće nego za druge slovenske jezike poput češkog, ukrajinskog, pa čak i poljskog.