Prevaranti ostaju nekažnjeni

Pošto je krenuo da registruje prošlogodišnji model prikolice proizvođača „Zastava Impro” jedan Novosađanin je bio iznenađen kada su mu rekli da nema uslova za to. Nedostajao mu je, naime, atest i uverenje o homologizaciji koje je po Zakonu o bezbednosti saobraćaja iz 2013. godine za prikolice bio u obavezi da pribavi proizvođač. Kupac je tek tada shvatio da je prevaren i da mu je prodata roba sa skrivenim nedostatkom, a da šteta bude veća, morao je iz svog džepa da plati atest od gotovo 15.000 dinara, kako bi uopšte mogao da registruje i koristi prikolicu.

Ovo je jedan od nekoliko desetina kupaca ove prikolice koji su zaštitu zatražili od Nacionalne organizacije potrošača Srbije koja je inače pred nadležnim Ministarstvom trgovine zatražila zaštitu kolektivnih interesa potrošača u ovom slučaju.

– Proizvođač je čak izjavio da je došlo do previda i da je to razlog što atesti nisu pribavljeni na vreme, ali to nije dovoljno i ne štiti potrošače od štete koja im je naneta. Prodato je ukupno 700 prikolica bez atesta i pravni tim NOPS-a i pojedinačno zastupa kupce – traži nadoknadu za one koji su platili atest iz svog džepa, dok neki ne prihvataju ovu opciju i hoće zamenu za atestiranu prikolicu ili, na ime raskida ugovora, zahtevaju od proizvođača da im vrati novac – kaže Goran Papović, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije.

Srbija nema velike korporacije poput nemačkog „Folksvagena”, ali to ne znači da njeni građani na sličan način nisu bili ili jesu žrtve različitih velikih i malih prevara. Samo u Udruženju za zaštitu od prevara u poslednjih sedam godina registrovano je više od 1.200 različitih obmana u gotovo svim segmentima privrede.

– Zakoni su uvek na strani korporacija. I kada se otkriju, najčešće slučajno, ovakve afere ostanu nekažnjene. Jer, sve se vrti oko novca. Ne treba zanemariti ni to da velike firme zapošljavaju mnogo ljudi i plaćaju velike poreze državi, što se može tumačiti kao njihov ucenjivački potencijal. I tako se veliki potresi oko „prevara veka” brzo zataškaju i zaborave – kaže Saša Pribićević, predsednik Udruženja za zaštitu od prevara.

Zvanične statistike nema, ali se pretpostavlja da je je svaki drugi čovek makar jednom bio ili će biti na meti prevaranata. Veruje se i da svaki biznis u svetu ima svog prevarantskog dvojnika. U Srbiji i dalje se najviše vara na hrani. Iako nije bilo zvanične istrage, svaki kupac u Srbiji je strahovao mesecima pošto je u javnost procurila informacija da navodno veliki proizvođači mesa uvoze više puta odmrzavano goveđe meso iz Argentine, a onda ga prerađuju ili suše i prodaju kao sveže iz Srbije. Ova priča je ostala lokalna potrošačka strepnja zbog koje su mnogi bili skloni da prebrojavaju goveda i drugu stoku po Srbiji ne bi li došli do zaključka poklapaju li se brojke s količinama proizvedenog i uvezenog mesa.

Ali nisu ni sve priče iz Srbije ostale samo „naše”. Neke, poput „šećerne afere” koju je otvorio tadašnji potpredsednik savezne vlade Miroljub Labus, Srbiju je koštala, prema nekim procenama, više od 100 miliona evra i ukidanja izvoznih kvota, odnosno mogućnosti da po povoljnijim cenama izvozi šećer u Evropsku uniju. Sve to izazvala je sumnjiva poslovna aktivnost srpskih proizvođača šećera na čelu s „MK grupom” Miodraga Kostića koji su, navodno, od 2000. do 2003. godine uvozni šećer deklarisali kao domaći i potom ga izvozili po višim cenama na tržište Evropske unije.

Osim državnih organa i Saveta za borbu protiv korupcije ovaj slučaj istraživala je i Evropska kancelarija za suzbijanje prevara OLAF koja je potvrdila da je šverc šećera iz Srbije dokazan, ali da je na lokalnim vlastima da pronađu i kazne krivce. Miodrag Kostić je sve navode negirao, tvrdeći da je poslovao po zakonu, ali istini za volju država koja je baš u to vreme ostala bez premijera koji je ubijen i kojoj je prioritet bila stabilnost zemlje, možda je propustila priliku da stvar istera do kraja. Iz Saveta za borbu protiv korupcije na čijem čelu je tada bila Verica Barać stizale su povremeno tvrdnje da je ova afera namerno zataškana, odnosno da nije bilo političke volje da se ona istraži do kraja, iako je Savet „bez greške istražio sve što je tada rađeno”.

Srbiju su poslednjih godina često potresale afere s nagradnim igrama. Jedna od njih je i „Frikomova” na koju su opet ukazale potrošačke organizacije, odnosno sami učesnici koji su primetili nelogičnosti u ovoj nagradnoj igri. Na inicijativu NOPS-a reagovala je i inspekcija, ali rezultati nikada nisu objavljeni. Pošto je organizator uporno ćutao, javnost je ostala uskraćena za informaciju da li je radnik koji je nameštao igru, otkrivajući mesta na koja odlaze sladoledi koji donose nagradu, bio slobodan strelac u firmi i da li je moguće da je tako velika kompanija, ako već nije bila umešana u navodnu obmanu, propustila priliku da se ogradi od prestupnika.

A kako izgleda biti žrtva kompanije u slučaju kada životnu ušteđevinu utrošite na kvadrate u koje se nikada nećete useliti, videlo se na primeru više od hiljadu građana koji su prevareni u piramidalnoj šemi izgradnje stambenog kompleksa iza koga je stajao poslovni sistem „Stankom”. I to uopšte nije usamljen primer već postaje opasna pojava.