Neki novi varvari

 Pola veka u svojoj kolumni u „Politici “ „Arhitektura u svetu i kod nas“ bavim se lepim i značajnim kućama. U ovim danima trese se čovečanstvo neočekivanom seobom naroda, tako drastičnom da ne mogu da se oslobodim gorčine i poraženosti da su mnoge od tih kuća porušene i popaljene, a preživeli njihovi naseljenici primorani na izbeglištvo.

Imperijalni reditelji, preterujući u goloj sili i patološkoj posesivnosti, izazvali su jednu od najvećih planetarnih katastrofa. Iznudili su egzodus stotina hiljada ljudi koji su napustili svoje kuće spasavajući se od olako nametnutih ratova, porušenih ognjišta, uništenog standarda života.

Krenule su reke ljudi, žena, trudnica i male dece, preko mora, preko gudura, preko pustinja da traže spas u civilizovanoj Evropi. Prevrtali su se brodovi sa hiljadama njih, prelazili su granice idući krvavim nogama po tucaniku između železničkih pragova. Bahati i moćni dočekivali su ih suzavcem, pendrecima, motkama, žilet-žicama i policijom. Kad ograde nisu pomogle, pribegli su barutu. Jadnici koji su ostavili kuće i krevete noćivali su pod otvorenim nebom, pod krošnjama parkovskog drveća, po napuštenim kućama, pod mostovima, pod uličnim nastrešnicama, na golom betonu i vlažnoj zemlji. Zatvarali su ih u žičane torove i preko ograde bacali im bedne komade hleba, kao što se otpaci hrane bacaju svinjama. Da nije slika sa TV, normalni ljudi u ovo ne bi poverovali. Ta slika je obišla celu kuglu zemaljsku i ona će za sva vremena ostati u svesti čovečanstva.

Egzodus još traje, ovo je jedan od najvećih genocida u istoriji, a nemoćan svet to mora da gleda i ćuti. Ćute velika imena današnjice: književnici, filozofi (naročito oni francuski), humanisti, verski čelnici, akademski uglednici. Ćuti čak i Čomski.

Nema nikoga da objavi J’ACCUSE kao što je to učinio u 19. veku Emil Zola čije je OPTUŽUJEM, braneći samo jednog čoveka, obišlo ceo svet i uzdrmalo savest čovečanstva.

Današnji političari zakazuju konferencije, izmenjuju parole, pametuju iz kućnih beržera i gledaju na TV sunovrat sveta čiji su oni glavni akteri.

U ovoj situaciji, naša zemlja, godinama satanizovana i progonjena, primila je na najhumaniji način, ljudskiji od svih ostalih, reke izbeglica koje su prolazile i zadržavale se kod nas. Uvek su prihvatani prijateljski i s punim razumevanjem. Srbija je bila jedina etapa gde su neke naše porodice primale izbeglice u svoje domove, plaćale im hotele i snabdevale ih hranom i lekovima. Srbija im je pružila svu raspoloživu pomoć i bila je jedino mesto na njihovim rutama gde se mogao videti osmeh na licima prognanih. Sve ovo nije moglo ostati neprimećeno u svetu. Najpre je predsednik Republike Italije Serđo Matarela svečano pohvalio izuzetnu organizovanost, prijateljsko i humano ponašanje Srbije. Potom je došlo do mnogobrojnih pohvala od najuglednijih velikana sveta, oficijelno i izjava K. Flekenštajna iz Evropskog parlamenta: „Srbija je primer poštovanja evropskih vrednosti.”

Arhitekti čija su dela postala grobnice od kojih beže hiljade ljudi ne mogu da utiču na razum nerazumnih da zaustave ovu tragediju, ali mogu da predlože neke utešne mere.

Zašto naša zemlja ne bi opustošene prostore, čitava sela, poluporušena ili napuštena ognjišta, zatarabljena prazna seoska dvorišta ustupila u razumnoj meri nekim ojađenim izbegličkim grupama da se trajno na tim prostorima nastane i socijalizuju sa novom sredinom? Podsetimo se primera ruskih emigranata koje je Srbija srdačno primila posle Oktobarske revolucije. Ruski emigranti su kulturi Beograda doneli dragocene evropske vrednosti. Arhitektura bez Krasnova, Baumgartnera, Hlitčijeva i niza drugih bila bi na nivou bezličnog sivog evropskog grada, a naša kultura bez ruskih profesora, umetnika, inženjera, naučnih radnika kapitalno osiromašena i provincijalizovana.

Zašto slično ne uradimo sa određenim sirijskim izbeglicama, ljudima stare i velike civilizacije? Od napuštene zemlje imali bismo koristi i mi i izbeglice koje bi našle mesto za siguran život. Zašto OUN ili zemlje Zapada, koje su sve ovo podstakle, ne bi naručile nekoliko stotina malih, jeftinih kuća koje bi bile stožeri oko kojih bi mogla da se razvijaju i proširuju domaćinstva koja bi se bavila poljoprivredom, ali i drugim delatnostima?

Na tu temu navodim Izbeglički centar u Banji Koviljači, koji smo projektovali za račun Ujedinjenih nacija 1964. godine, pod nadzorom i zahtevima Age Kana, visokog komesara za izbeglice OUN, sina starijeg Age Kana, engleskog miljenika i bonvivana. Aga Kan je došao na otvaranje objekta u Banju Koviljaču i tom prilikom se najpohvalnije izrazio o ovom objektu. Izbeglički centar u Koviljači kroz 50 godina rada pokazao se u najboljem svetlu. Lako je moguće ovaj objekat proširiti novim ležajnim kapacitetima, što bi ga pretvorilo u veliki i prestižni centar OUN.

U novijoj istoriji ljudima su uzimali slobodu na razne načine, sabijali ih u geta, koncentracione logore, ograđene enklave. Ljude su terali u torove prateći ih floskulama o pravima čoveka i slobodi, a „sloboda“ ih je čekala u Aušvicu, Jasenovcu, Mauthauzenu, čekala ih je iza Berlinskog velikog zida. Naša generacija nije naučila lekciju iz Berlina. Oni „slobodari“, „humanisti“, „borci za ljudska prava“ travestirali su u nove varvare koji sada ograđuju ne samo logore i gradove već čitave države. Ograđene države su poraz civilizacije i najneljudskiji sunovrat ljudskih prava, demokratije i slobode građana.

Arhitekta