Nepravda prema Koči, Nikeziću i Tepavcu

Nedavno sam u vrlo zanimljivom i argumentovanom feljtonu g. Dušana Batakovića („Politika“ od 15. do 30. septembra) primetio da ima i nekih tvrdnji i zaključaka koje događaji, ali i dokumenti lako mogu da dovedu u pitanje. Zbog malog prostora, slobodan sam da ukažem samo na jednu od tih tvrdnji. Tako, u broju od 17. septembra g. Bataković kaže: „U spoljnoj politici Broz je, najčešće posle konsultacija s Kardeljem, imao poslednju reč, koja se bespogovorno prihvatala.“ Idodaje: „dok su ministri spoljnih poslova FNRJ i SFRJ iz redova Srba (Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac, Miloš Minić) bili samo poslušni izvršioci Brozovih naređenja, prethodno formalno odobrenih u partijskom vrhu...“ Zastao sam kod ove tvrdnje jer smatram da se ovakvom ocenom pomenutih ličnosti čini velika nepravda.

Tvrdnjom o poslušnim srpskim ministrima g. Bataković prelazi preko činjenice da su vrh SKJ, s jedne, i DSIP sa Kočom Popovićem na čelu, s druge strane,bili u vrlo zategnutim odnosima, koji su počeli nakon tzv. Moskovske deklaracije iz 1956. pa nadalje, skoro tokom čitavog Kočinog mandata od 12 godina. Popović se nije slagao s „razvodnjavanjem“ „Beogradske deklaracije“, ali ni s težnjom da se mnoga pitanja iz sfere međunarodnih odnosa i spoljne politike iz DSIP-a premeštaju u CK SKJ kao partijska pitanja. Rezultat toga je da je ambasador SSSR-a radije i češće odlazio u CK SKJ nego u DSIP, jer je tamo bilo „mekše“.

Koča je bio protiv Kardeljevog slanja nacrta Programa SKJ Rusima, na koji su oni imali primedbe, koje su sa naše strane delimično usvojene. Potom je Kardelj poslao Suslovu konačan nacrt programa, koji je on ocenio kao nezadovoljavajući. Koča se opirao onim našim potezima koji su omogućavali Rusima da sebe vide u pokroviteljskoj ulozi. Dalje, gotovo u isto vreme (jesen 1956) dolazi do napada nekih zapadnih sila na Egipat, zbog nacionalizacije Sueckog kanala, i do upada sovjetske armije u Mađarsku. Oko ova dva događaja Koča se lično našao u ozbiljnim problemima. Od DSIP-a se tražilo da se prvi događaj oštro osudi, a u vezi sa događajima u Mađarskoj Koča je gurnut u stranu i u sve to umešali su se Tito i Politbiro sa Edvardom Kardeljem, koji je proglasio prvu fazu sovjetske intervencije neprihvatljivom, a drugu opravdanom, jer je sprečila – kontrarevoluciju. Tu je od Rusa Jugoslavija bila izigrana, pa i ponižena, jer je predsednik mađarske vlade Imre Nađ u našoj ambasadi zatražio azil, a sovjetska vlada je pogazila obećanjadatajugoslovenskoj vladi, jer je uz garancije Nađa preuzela, a potom ga streljala.

Poznata je i rasprava između Popovića i Tita na Brionima zbog upada snaga Varšavskog pakta u Čehoslovačku avgusta 1968, a povodom Gošnjakove tvrdnje o našoj nespremnosti da branimo zemlju. Tom kritikom, s razlogom, najviše su bili pogođeni Tito i Gošnjak. Koča je tražio demokratsku raspravu o tome, dok se Tito nervozno branio arogancijom, smatrajući da rasprava nije potrebna.

Dok je bio na čelu DSIP-a, Koča Popović je nastojao da spoljna politika koju je on personifikovao u ime Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih bude stvarno nesvrstana, a da prema SSSR-u i Zapadu bude principijelna i potpuno uravnotežena. Na tragu takvih svojih nastojanja i on lično i DSIP nailazili su često na nerazumevanja u vrhu Partije, a i od Josipa Broza.

Uprkos svimteškoćama, Koča je mnogo doprineo da se povrati poverenje Zapada u politiku Jugoslavije, a nju su nastavili njegovi naslednici Marko Nikezić i Mirko Tepavac.Nikezić je Tita poštovao i pošteno sa njim sarađivao, ali se nije pred njim savijao. Svoja uverenja o našoj spoljnoj politici i o međunarodnim odnosima uvek je branio argumentima. Ponekad je to Tita nerviralo, ali Nikezić se nije dao izbaciti iz ležišta. Navešću tri primera. Kardelj je tražio od Tita da Nikezić smeni Dražu Markovića zbog otpora koji pruža u raspravi o predlozima ustavnih amandmana na Ustav, što je Nikezić odbio s obrazloženjem da jeMarković legalno izabrani predsednik Skupštine Srbije. Drugo, kada se godišnja konferencija SK Srbije negativno izjasnila o većem delu ustavnih amandmana 1971, jer se njima Srbija, izjednačavanjem republika s pokrajinama, svodi na „užu Srbiju“, Mika Tripalo je zahtevao od Tita da pozove Nikezića na razgovor, što je ovaj i prihvatio. Nikezić je tadarekao Titu da je „ovo poslednji put da se Srbija dovodi pred svršen čin, ali ćemo za ovaj put naći neki izlaz“. Nikezić je mislio da je razgovor završen i pošao je ka vratima, a u isto vreme kod Tita ulazi skoro ceo Izvršni biro Predsedništva CKSKJ, predvođen Tripalom, narogušen,napadajući CK SK Srbije. Tito je sve vreme ćutao.Treće, Nikezić je u raspravi, pored ostalog, rekao: „ako nema demokratije u Partiji, neće je biti ni u društvu“. Prema tome, ličnost kao što je bio Nikezić ne može se mirno i bez duboke provere činjenica svrstati u poslušne izvršioce Brozovih naređenja.

U grupu „Titovih poslušnih izvršilaca“ g. Bataković ubraja i Mirka Tepavca, čoveka koji je svojom voljom, svojim karakterom i životnom snagom, pa i snagom svojih uverenja, preživeo dva ambisa fizičke i partijske smrti. Tepavac je nastavio u kontinuitetu politiku iz Kočinog i Nikezićevog perioda, unoseći u taj ogromni i odgovorni posao svoj temperamenat i svoju intelektualnu upornost. Treba se samo prisetiti privatne posete Leonida Brežnjeva Beogradu 1971. sa zahtevom Moskve da poseta protekne u neposrednim razgovorima između njega i Tita. Tito je podržao Tepavca, koji je stao u zaštitu državnih interesa, pa je sovjetski predlog saopštenja odbačen, a o razgovorima jeizdato samo formalno saopštenje. Moglo bi se, u stvari, reći da se sa Tepavcem, koji je Titu dva puta podnosio ostavku zbog ispoljenog neslaganja, završava period srpskih ministara spoljnih poslova koji su branili interese države i za čije vreme DSIP nije bio deo aparata CK SKJ, a oni puki izvršioci Titovih naloga.

Miloš Minić je nešto drugo. On je od svih nabrojanih kod Tita uživao najveće poverenje, i na njega Batakovićeva konstatacija „o poslušnosti“ jedino može da se u punoj meri odnosi. Sa Srbijom se nije konsultovao, čak ni kada su u pitanju bili njeni vitalni interesi, pokrivajući se Titom. U njegovom mandatu doneta su dva veoma važna sporazuma. Prvi, tzv. sporazum Tito – Vili Brant (Brionska formula), po Srbiju vrlo nepovoljan i nepravedan, i drugi, poznati Osimski sporazumi, koji su se ticali samo Slovenije i Hrvatske.

Javljam se povodom feljtona g. Batakovića jer smatram da je za jedan narod veoma važno šta istorijska nauka i istoričari kažu o ličnostima koje su u njegovim pojedinim periodima igrale značajnu ulogu. Za nas utoliko pre jer smo živeli u monističkom sistemu u kome je dominirala lična vlast.

*Bivši predsednik Predsedništva SR Srbije