Sreća da Kenedi nije slušao generale

 Planeta je drhtala u strahu da će Rusi i Amerikanci 1962. pobacati nuklearne bombe, ali je kubanska kriza, kako pokazuju dokumenta s kojih je nedavno skinuta oznaka tajnosti, ipak bila daleko manje dramatična, pre svega zahvaljujući prisebnosti tadašnjeg američkog predsednika.

Džon Kenedi nikada nije za ozbiljno uzimao predloge svojih generala koji su ga savetovali da sa Sovjetima uđe u rat, ubeđujući ga da će SAD iz nuklearnog sukoba izaći kao pobednik. Kako je pisao Majkl Dabs, priznati stručnjak za kubansku raketnu krizu, DžFK je tajno snimao vojne starešine, puštajući ih da do mile volje pričaju kako se situacija može razrešiti isključivo na bojnom polju, da bi ih kasnije najstrašnije osramotio postižući dogovor sa Moskvom bez ijednog ispaljenog metka, a kamoli bačene atomske bombe.

U Vašingtonu je zavladala panika kada se saznalo da je SSSR instalirao rakete na Kubi i da su sovjetski brodovi sa dodatnim naoružanjem na putu ka karipskom savezniku. Ta kap prelila je čašu, mada je Kuba i pre toga bila kost u grlu Amerike kao komunistički režim, ne u američkom dvorištu, već pred američkim vratima, na manje od 150 kilometara od Floride. Kenedi je kazao da je neprihvatljivo da sovjetske rakete budu smeštene tako blizu američke obale, odakle bi za nekoliko minuta pogodile istok SAD. Njegovo obraćanje javnosti mnogi su shvatili kao trenutak kada je Hladni rat počeo da se zagreva. Ipak, umesto da posluša zahteve vojnog establišmenta koji je tražio da se sovjetski brodovi odmah potope, DžFK je odlučio da Kubi nametne blokadu i tako spreči dolazak ruskih plovila u karipsku luku. Predsednik je uz pomoć brata Roberta pokrenuo tajne pregovore s Moskvom, osiguravši mesto u istoriji kada je postalo jasno da Sovjeti odustaju, okreću brodove i vraćaju se kući.

Dabs piše da su Kenedi i Nikita Hruščov na kraju skoro bili na istoj strani, jer je i lider Kremlja želeo da smiri tenzije, iako je, kao i šef Bele kuće, bio okružen „jastrebovima” žednim krvi. U upravo izašloj knjizi istoričara Timotija Naftalija, nastaloj na osnovu nedavno otvorenih dokumenata o vladavini 35. predsednika SAD, DžFK je bio „skeptik Hladnog rata” koji se zalagao za što življu diplomatsku aktivnost sa SSSR, prenosi „Gardijan”. Koliko mu je odnos sa drugom najvećom svetskom silom bio važan, pokazuje i to što je deo tajnih pregovora poverio rođenom bratu.

Hruščov je vratio brodove i pristao da ukloni projektile sa Kube u zamenu za Kenedijevo obećanje da SAD neće napasti Havanu, kao i da će skloniti američke rakete iz Turske.

I pored toga, kubanska raketna kriza bila je najopasniji trenutak u međunarodnim odnosima posle Drugog svetskog rata. Rivalstvo se nastavilo, ali više nije bilo fitilja koji bi zapalio nuklearni „vatromet”. Sukob je posebno postao nezamisliv posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR i velikog ekonomskog osiromašenja Rusije koja više nije mogla vojno da parira jedinoj preostaloj svetskoj sili – Americi.

U unipolarnom svetu SAD su pokretale vojne intervencije, smenjivale strane lidere i širile NATO, što je Moskva osuđivala, ali protiv čega nije ništa mogla da uradi. Majdanski prevrat ličio je na ruku koja bi svet mogla da povuče u provaliju, mada su mnogi analitičari smatrali da Ukrajina nije toliko važna Baraku Obami da bi zbog toga ulazio u rat. A da li je Putinu? Objašnjavajući koliko je Kremlju važno da Kijev ne uđe u Severnoatlantsku alijansu, pojedini ruski političari povlače paralelu između 1962. i 2014. i tvrde da, kao što SAD nisu mogle da prihvate sovjetske rakete u svom dvorištu, tako ni Moskva ne može da prihvati NATO na svojim granicama.

Naravno, NATO već jeste na ruskim granicama s Baltikom i Rusija je to prihvatila, ali čini se da neće prihvatiti i učlanjenje Kijeva, što zbog toga što joj je Ukrajina daleko važnija od Estonije i Letonije, što zbog toga što se nada da se vraćamo multipolarnom svetu, gde će se voditi računa o još nečijim interesima, osim o američkim.

Kremlj je mogao samo da gunđa kada je Amerika bombardovala Srbiju i vršila invazije na Irak i Avganistan, ali je prisajedinjenjem Krima, podrškom proruskim pobunjenicima na istoku Ukrajine i vojnom intervencijom u Siriji izgleda rešio da u praksi ispita tvrdnje stručnjaka za međunarodne odnose da se „unipolarni trenutak” završio.