Kome smeta „georgijevska lenta" blizu srpskog srca

 U Harkovu, jedno vreme i prestonici sovjetske Ukrajine, gradu blizu granice sa Rusijom u kome većinu čini ruskojezično stanovništvo, početkom maja ove godine policija je objavila da će pretresati sve one koji 9. maja budu nosili georgijevske lente.

Načelnik oblasne policije Anatolij Dmitrijev tada je rekao da će „omladina koja na Dan pobede bude nosila georgijevske lente biti legitimisana i proveravaće se njihova povezanost sa samoproglašenom Donjeckom i Luganskom narodnom republikom”. Proveravana je ne samo mlađa generacija nego i veterani. Dmitrijev je to obrazložio rečima da „u današnje vreme taj simbol više nema značenje kao ranije”.

Tada je već ukrajinski predsednik Petro Porošenko, iako nije ukinuo 9. maj, uveo novi praznik dan ranije, 8. maj, koji se zove Dan sećanja i pomirenja, distancirajući se na taj način od Rusije. U Evropskom parlamentu je tokom desetak godina već bilo usvojeno nekoliko rezolucija koje izjednačavaju zločine fašizma i komunizma, a u većini članica EU odomaćilo se da se 9. maj prvenstveno slavi kao Dan Evrope, a ne kao Dan pobede nad fašizmom.

A krajem prošle godine, u jeku sukoba u istočnoj Ukrajini, ni jedna članica EU nije glasala u Savetu bezbednosti UN za ruski predlog rezolucije protiv veličanja nacizma. Početkom ovog meseca iz ambasade Ukrajine u Beogradu „Politici”, ali i drugim medijima, elektronskom poštom je upućena „informacija za štampu”, u kojoj je dato neobično objašnjenje zašto „georgijevska lenta” ne bi trebalo da ima značenje kakvo mu i u Srbiji većinom pridaju. Na nepune dve stranice, u prvom licu, objašnjava se šta u stvari znači „georgijevska lenta”, a tekst se završava pitanjem:

„Pa onda, da li je toliko potrebno srpskom narodu da nosi pored srca simbol onih koji su ubijali njihove očeve i dedove?” Uz podsećanje da ove godine Srbija obeležava 70-godišnjicu pobede nad nacizmom, navodi se da se u Srbiji ovaj praznik veoma poštuje pošto se još uvek pamte velike žrtve srpskog naroda i velika stradanja od nemačkih okupatora.

„Šetajući ulicama Beograda, tokom zvaničnih obeležavanja pobede nad nacizmom, ponekad sam primećivao da neki ljudi nose na svojoj odeći ’georgijevske lente’. I ne samo na odeći, nego ih vežu i na torbe, kite njima automobile. Ali, da li uopšte srpska omladina zna šta u stvari znači ’georgijevska lenta’?” Podsećanje na istorijske činjenice podudara se sa zvaničnim istorijatom ordena Svetog Georgija sa crno- narandžastom lentom, koji je ustanovila 1769. godine ruska carica Katarina Druga, u vreme čuvenog vojskovođe Aleksandra Vasiljeviča Suvorova i rata sa Turskom. Orden Svetog Georgija (Georgijevski krst ili, kako ga Rusi jednostavno zovu – Georgij) najviše je rusko odlikovanje za vojničke vrline.

U carskoj Rusiji dobijao se retko, za iskazanu hrabrost, i imao je četiri stepena – lenta je bila ista. Prema ratniku koji je nosio ovo odličje gajilo se veliko poštovanje. Kad bi vojnik koji je nosio Georgijevski krst sa lentom ulazio u prostoriju, visoki oficiri su morali da ustanu i da ga pozdrave. Od 1849. godine imena nosilaca svih stepena ordena zapisana su na mermernoj ploči u Georgijevskoj sali Kremaljskog dvorca. Od Srba, Georgijevskim krstom bio je odlikovan knez Arsen Karađorđević, koji je u rusko- japanski rat otišao sa činom kapetana, a vratio se sa činom pukovnika. Sovjetske vlasti ukinule su sva odlikovanja carske Rusije i uvele nova. Međutim, za vreme Drugog svetskog rata, Staljin je odlučio da, između ostalog, vrati i Georgijevski krst, doduše drugog imena i oblika, ali i Orden Slave ima crno- narandžastu lentu.

Posle Drugog svetskog rata „georgijevska lenta” je postala simbol antifašizma. Međutim, ambasada Ukrajine u Beogradu je htela da podseti građane Srbije da se „georgijevska lenta” koristila u odlikovanjima u belogardejskom pokretu (Bela garda je osnovana 1917. tokom ruskog građanskog rata u kome su se oni borili protiv Crvene armije), kao i u ruskim jedinicama Vermahta u Drugom svetskom ratu.

U tom saopštenju se navodi da je od početka sovjetsko- nemačkog rata 1941. veliki broj ruskih monarhista koji su pobegli iz Rusije i živeli u inostranstvu počeo da sarađuju sa nacističkom Nemačkom, „među njima i nekoliko desetina hiljada belogardejaca sa teritorije današnje Srbije”. Takođe, i da su „izuzetno veliki broj odlikovanja dobili učesnici Ruskog korpusa koji je ratovao protiv srpskih partizana u Jugoslaviji”, kao i da su „stilistički sličan Georgijevski krst koristili kao sopstveni simbol pojedinačne vojne jedinice saveznika nacista, Ruska oslobodilačka narodna armija, koja je učestvovala u razbijanju antinacističkog ustanka u Poljskoj i Slovačkoj”.

Sve ovo je ambasadu Ukrajine u Srbiji navelo na zaključak da „podaci o korišćenju georgijevske lente ruskih saveznika Trećeg rajha svedoče pre o fašističkom, a ne antifašističkom značaju ovog simbola”. Tekst se završava već pomenutim retoričkim pitanjem da li bi Srbi trebalo da pored srca nose ovaj simbol. Iako bi se moglo polemisati povodom ovakvog zaključivanja, možda je najbolje dati nekoliko istorijskih činjenica iz knjige Alekseja Timofejeva „Rusi i Drugi svetski rat u Jugoslaviji”, u kojoj on detaljno, pozivajući se na obimnu literaturu i dokumente iz ovog perioda, govori o sovjetskim kolaboracionistima na prostorima bivše Jugoslavije. Među njima je bila najbrojnija „Kozačka divizija”, na čijem je čelu bio iskusan nemački konjički general Fon Panvic.

„Nemački propagandisti su tvrdili Kozacima da su došli da se bore protiv komunističkih nereda i insistirali da Kozaci sa sumnjom gledaju na srpski živalj i sa simpatijama i razumevanjem na lokalni nemački, mađarski i hrvatski element. Ipak, Kozacima koji su stigli na područje NDH postalo je očigledno da su ’hrvatske vlasti započele pravi verski rat. Po čitavoj Hrvatskoj rušile su se pravoslavne crkve…

Hrvati- ustaše su klali čitava srpska sela’.” Kozaci su bili iznenađeni ovom surovošću, kao i time koliko su Srbi dosledno održavali svoju veru uprkos svim pritiscima. Ovo nikako nije moglo da ostavi Kozake ravnodušnim, jer su Srbi bili istoverci i uostalom koji Kozak bi mogao da dopusti rušenje ili skrnavljenje pravoslavne crkve. To da je vezanost za pravoslavlje bila spona u komuniciranju Srba i Kozaka zapazili su i drugi posmatrači. Pre svih, to su uočili Nemci.

Biljana Mitrinović