Palmira

 „Strast razaranja je stvaralačka.”

Mihail Bakunjin

Neko je tu skoro okačio na internet poruku: „Svaki put kada gledate rijaliti-šou, umre jedna knjiga.”

Nekako u isto vreme su džihadisti Islamske države u drevnom gradu Palmiri odrubili glavu čuvenom sirijskom stručnjaku za antiku, bivšem direktoru tog kompleksa, 82-godišnjem Halidu Asadu. Telo bez glave su obesili za antički stub, a zatim minirali taj čudesni antički grad.

U kakvoj su vezi ove dve stvari: zabavni programi naših televizija s nacionalnim frekvencijama i zverstva verskih fanatika? Obe strane, naime, rade na jednom istom poslu: iskorenjivanju civilizacije i dovođenju ljudi u stanje potpunog zaborava svega što je vredelo u njihovom dosadašnjem životu. Javno odsecanje glava nedužnim ljudima i voajerski pogledi na seks među učesnicima prljavog pira imaju isti zadatak – poništavanje pravila života koja su na snazi. „Gledajte, ovo više nije svet u kome ste dosad živeli”, govore i jedni i drugi.

Ako im već nisu neophodni, zašto im kulturno nasleđe i civilizovani način života smetaju? Evo zašto: kada se sa dna valova podignu do njegove ivice, prvo što ti ljudi ugledaju jeste pejzaž koji im se čini veoma neprijateljski. Nije ni ružan, ni prljav, ni zao, da citiram naslov filma koji je davno napravio Etore Skola. Kada prekorače ivicu valova i u taj svet stupe, ne ostaje im ništa drugo nego da sve oko sebe počnu da ruše, zatiru. Jer, kada civilizovano okruženje nestane, svi će biti na dnu, više neće imati sa kim da se upoređuju.

Nedavno sam susreo grupu sirijskih izbeglica u kalemegdanskom parku. Osmorica muškaraca razgovarala su sa čovekom koji je očigledno bio naš. Prišao sam im i doznao kako su to sve sami učeni ljudi, od kojih su trojica sinovi direktora sirijske kinoteke. Prešli su Mediteran istim brodom na kome se udavio onaj mališan čija je fotografija, kao najstrašnije svedočanstvo o katastrofi koja ih je zadesila, obišla svet. Njihov otac nije bio sa njima, ostao je u Damasku u pokušaju da pred najezdom divljih hordi spase kinoteku i filmove prebaci na sigurno mesto.

To me je podsetilo na sudbinu poslednjeg, nikad viđenog Ajzenštajnovog filma „Bežin lug”. Ajzenštejnov muzej je, inače, smešten u garsonijeri na petnaestom spratu nekakvog solitera u predgrađu Moskve, poslednjem prebivalištu umetnikove supruge. Tih dvadesetak kvadrata pretrpano je materijalima kroz koji se krećete kao kroz tunel, dok se u kadi, na primer, nalaze rediteljevi fantastični crteži iz „Ivana Groznog”. Kustos, koji je za tu priliku došao tramvajem, našoj maloj grupi sineasta ispričao je kako je na početku Drugog svetskog rata, prilikom najezde Nemaca na SSSR, postojala praksa da se sve fabrike i ostali privredni pogoni pre dolaska okupatora – spale. „Mosfilm” je tako bio obmotan negativom (vrlo zapaljivom trakom) tek završenog „Bežinog luga”. Kada je došao trenutak, neko je izvadio šibicu i zapalio testamentarno delo tog genija.

Što se tiče naše, Jugoslovenske kinoteke, ona spada među pet najbogatijih arhiva te vrste u svetu. Kako je to moguće? Lepo, njena zbirka je takođe nastala u ratnom metežu. Nemci su pred kraj rata, kada se već videlo da će ga izgubiti, natovarili sve filmove koje su opljačkali po zemljama koje su okupirali i kompoziciju prepunu remek-dela uputili iz Soluna ka severu. Voz se, međutim, zaustavio u Borovu i tu ostao na otvorenoj pruzi. U opštem metežu, Nemci su ga napustili i nastavili da se povlače bez ratnog plena.

Kada su partizani ušli u Borovo, imali su šta da vide: na otvorenoj pruzi stajali su vagoni natovareni hiljadama rolni filmova. Nova vlast je jedno vreme dumala šta sa tim da radi, pa se najzad neko setio kako bi to trebalo predati tamošnjoj fabrici obuće „Bata” (koja je u međuvremenu prekrštena u kombinat „Borovo”). Jedno vreme su od bisera svetske kinematografije pravljeni đonovi za patike, sve dok Aleksandar Vučo nije pomislio kako bi ta gomila filmova mogla predstavljati kulturnu vrednost. Svi filmovi bili su prebačeni u Beograd i smešteni, zbog zapaljivosti i opasnosti da neprijatelj to ne iskoristi za kakvu diverziju, u pećinu ispod Tašmajdana.

Ipak, zahvaljujući Vladimiru Pogačiću i Milenku Karanoviću, upravnicima novonastale Jugoslovenske kinoteke, filmovi su izvučeni iz tašmajdanske memle i, kada se utvrdilo o kakvom blagu se radi, započeo je rad na njihovoj zaštiti. Pretila je, naime, opasnost da sve kopije, izložene nevremenu i neadekvatnoj zaštiti, jednostavno „ispare”, da sa njih nestane slika. Velika borba za opstanak tog nemerljivog kulturnog dobra traje do dana današnjeg.

Vratimo se Palmiri. Ona, za razliku od napuštenog tovara filmova iz Borova, više ne postoji na mapi svetske kulturne baštine. U ponedeljak je konačno sravnjena sa zemljom. Na mestu na kome se uzdizao antički grad, nemerljiv po svojoj lepoti, ostali su samo razbacano kamenje i prašina. Delo je to divljaka koji, kao mnogo puta do sada, pokušavaju da zaustave civilizacijski tok,uvereni da sa njima počinje istorija. Taj užasni čin, međutim, neće sprečiti one koji iznova i iznova pokušavaju da stihiji stanu na put. Ljude koji po pravilu ostaju anonimni, bez nagrada i društvenih priznanja, ali koji marljivo vrše svoje poslanstvo, i pokretani su dužnošću čuvara vatre koja ne sme ugasnuti.

Reditelj