Srpskohrvatski jezik nikad nije postojao

Ako su Hr­va­ti bi­li pe­ri­fer­no srp­sko ple­me, a sve di­ja­le­kat­ske či­nje­ni­ce na to upu­ću­ju, ra­zu­mlji­vo je da i „hr­vat­ski je­zik“ ne­ma ute­me­lje­nja: nje­ga su se Hr­va­ti od­re­kli sami u ono vre­me kad im se uči­ni­lo da će im slo­ve­nač­ka kaj­kav­šti­na do­ne­ti mno­go bo­ga­ti­ji „rod“ od ono­ga ko­ji im je do­no­si­la „do­ma­ća ča­kav­šti­na“, ali su br­zo shva­ti­li da su im do­bi­ci jed­na­ki, tj. ni­ka­kvi, i okre­nu­li se srp­skom je­zi­ku le­pe­ći pre­ko nje­ga „svo­ju“ eti­ke­tu. Bu­du­ći, me­đu­tim, da ni­su zna­li ni nju da pre­le­pe, sa­če­ka­li su kraj 19. ve­ka da im i taj po­sao oba­ve „vu­kov­ci“ I. Broz, T. Ma­re­tić i F. Ive­ko­vić i da ih ta­ko pre­ve­du na srp­ski je­zik. Hr­va­ti su, da­kle, pre­u­ze­li srp­ski je­zik, ne­ko vre­me te­pa­li mu kao „hr­vat­skom“, po­sle ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, po ko­mu­ni­stič­kom na­lo­gu, na­krat­ko pri­sta­li da ga zo­vu hr­vat­sko­srp­ski, a on­da opet pro­du­ži­li da ga la­žno pred­sta­vlja­ju kao „hr­vat­ski“. I da se di­če onim što su od Sr­ba pre­u­ze­li za­bo­ra­vlja­ju­ći da su, is­klju­ču­ju­ći se iz srp­sko­ga et­nič­kog kor­pu­sa, mo­gli od­ne­ti sa­mo ka­pu, ga­će i opan­ke, a je­zik (i sve što uz je­zik ide) osta­vi­ti oni­ma ko­ji su ga stvo­ri­li i od­ne­go­va­li. 

U tom smi­slu ja­sno je da „srp­sko­hr­vat­ski je­zik“ mo­že po­sto­ja­ti kao „ter­min za ne­vo­lju“ ko­jim su Hr­va­ti tra­ži­li pri­li­ku da tu­đi sa­dr­žaj obe­le­že „svo­jim ime­nom“, a „me­đu­na­rod­na sla­vi­sti­ka“ i tan­ka srp­ska pa­met (pod­u­pr­ta ko­mu­ni­stič­kom si­lom) omo­gu­ći­li mu da pre­tra­je i u vre­me­ni­ma kad ga ni­ko ozbi­ljan vi­še ni­je uzi­mao u ob­zir. Je­zik je da­tost ko­ja se ne mo­že la­ko sa­go­ni­ti u ka­lu­pe pre­ma že­lja­ma onih ko­ji bi da od nje­ga ne­ki deo „od­se­ku“ ili da iz nje­ga ne­što „osku­bu“. Za te po­slo­ve Hr­va­ti su se kan­di­do­va­li po­čet­kom pro­šlo­ga ve­ka, „Bo­šnja­ci“ – pre ko­ju de­ce­ni­ju, a Cr­no­gor­ci – pre ko­ju go­di­nu. I svi se nad­me­ta­li u to­me ko će uver­lji­vi­je i uspe­šni­je la­ga­ti ne vo­de­ći ra­ču­na o to­me da su pre to­ga svi oni do ju­če bi­li Sr­bi i svi go­vo­ri­li srp­skim je­zi­kom. Ako u tom smi­slu od­bi­je­mo Cr­no­gor­ce ko­ji još ni­su sti­gli do fa­ze pi­sme­no­sti, mo­že­mo re­ći da je Ma­re­tić osta­vio di­rekt­nu po­tvr­du da je (na)pi­sao gra­ma­ti­ku srp­sko­ga je­zi­ka, a 10–15 go­di­na pre nje­ga „her­ce­go­vač­ki mu­ha­me­dan­ci“ na­pi­sa­li svo­jim kom­ši­ja­ma „La­ti­ni­ma“ da zna­ju „svo­je po­re­klo ko­je ve­ći­nom kao i nji­ho­vo po­ti­če od pra­vo­slav­nih pra­o­ca“i da zna­ju i to da je nji­hov „je­zik či­sto srp­ski“, a da im ni­je ja­sno ka­kvo se to „hr­vat­sko ime“ u Bo­sni na­me­će kad se za nje­ga „do oku­pa­ci­je ov­đe ču­lo ni­kad ni­je“. „No­vim Hr­va­ti­ma“ i „no­vim Bo­šnja­ci­ma“ te po­je­di­no­sti ni­je le­po po­mi­nja­ti, kao ni sve one me­đu nji­ma ko­ji još uvek pam­te ono što je glav­ni­na nji­ho­vih su­na­rod­ni­ka vr­lo uspe­šno za­bo­ra­vi­la (Me­šu, re­ci­mo, ili Emi­ra – da dru­ge ne po­mi­nje­mo).

Zbog to­ga ih ov­de, i jed­ne i dru­ge (one tre­će i ov­de na­mer­no za­bo­ra­vljam), va­lja pod­se­ti­ti na to da sva­ka što­kav­ska reč ula­zi u kor­pus srp­sko­ga je­zi­ka, pa me­đu nji­ma, re­ci­mo, i Go­spo­da Glem­ba­je­vi i Po­vra­tak Fi­li­pa La­ti­no­vi­ća (a oko Ba­la­da Pe­tri­ce Ke­rem­pu­ha Hr­va­ti tre­ba da se do­go­va­ra­ju sa Slo­ven­ci­ma). Ja­sno je, na­i­me, da Hr­va­ti Kr­le­žu ne sma­tra­ju „svo­jim pi­scem“ (zna­ju da je po po­re­klu bio Cin­ca­rin i ože­njen Srp­ki­njom), a i da ima druk­či­ji tret­man, to ni u če­mu ne bi mo­glo pro­me­ni­ti nje­go­vu po­zi­ci­ju u knji­žev­no­sti na srp­skom je­zi­ku: on će se ta­mo na­ći po­red Me­še Se­li­mo­vi­ća i Sken­de­ra Ku­le­no­vi­ća (ali i Ma­ka Di­zda­ra iako je on u Hr­vat­skoj za­tra­žio azil kao „nji­hov pi­sac“). U tom smi­slu ja­sno je da je i „od­bra­na srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka“ u Reč­ni­ku SA­NU be­smi­sle­na: sve ono što je u Reč­nik uklju­če­no ta­mo tre­ba da osta­ne i je­di­no što iz nje­ga tre­ba is­klju­či­ti je­ste onaj dru­gi deo slo­že­ni­ce na nje­go­voj ko­ri­ci i na nje­go­vom nul­tom ta­ba­ku.

Pri­ča o „BHS/BCHS je­zi­ku“ kao ne­ka­kvom „iz­ra­zu po­slo­vič­ne ame­rič­ke prag­ma­tič­no­sti“ pred­sta­vlja uvre­du zdra­ve pa­me­ti i o to­me je je­dan is­tak­nu­ti evrop­ski sla­vi­stič­ki tr­go­vac pre se­dam-osam go­di­na iz­ja­vio da oni „pra­te po­li­tič­ka do­ga­đa­nja“ i čim je „cr­no­gor­ski je­zik“ ušao u Mi­ja­tov Ustav – za nje­ga je isto­ga ča­sa otvo­re­na rav­no­prav­na ka­te­dra sa oni­ma na ko­ji­ma su se do­tad „stu­di­ra­li BHS je­zi­ci“, s obra­zlo­že­njem da se vi­še pla­ća pre­vo­đe­nje „s če­ti­ri je­zi­ka ne­go s tri“ i vi­še „na če­ti­ri je­zi­ka ne­go na tri“. Taj tr­go­vac, me­đu­tim, ni­je raz­ja­snio da li to isto va­ži i za ne­mač­ki i austrij­ski ili za en­gle­ski i ame­rič­ki – da dru­ge pa­ra­le­le ne po­mi­nje­mo.

Isti tr­go­vac, me­đu­tim, za­slu­žan je za for­mu­li­sa­nje i jed­ne neo­bič­ni­je pa­ra­le­le: kad je uklju­čio „cr­no­gor­ski je­zik“ u na­stav­ne pla­no­ve svo­jih stu­di­ja, on je sa­op­štio da u Ki­ni po­sto­ji oko 240 raz­li­či­tih di­ja­le­ka­ta, od ko­jih bi ma­kar 140, po kri­te­ri­ju ra­zu­mlji­vo­sti, mo­glo ima­ti i sta­tus je­zikâ, ali da i po­red sve­ga to­ga, iako ih ima ma­lo vi­še ne­go svih na­ših „BCHS na­ro­da“, Ki­ne­zi zna­ju sa­mo za je­dan ki­ne­ski je­zik (onaj man­da­rin­ski) i ne znam ka­ko je naš tr­go­vac us­peo da „u ki­ne­sku mu­stru“ ne ude­ne svo­ja če­ti­ri „BCHS je­zi­ka“? Po­seb­no ako se zna da je Par­la­men­tar­na skup­šti­na Sa­ve­ta Evro­pe, pre ko­ju go­di­nu, tra­ži­la da se lin­gvi­sti do­go­vo­re o to­me ko­li­ko ima „srp­skih je­zi­ka“, a da nje­nim či­nov­ni­ci­ma pre­pu­ste da od­re­de ka­ko će se zva­ti. 

Toj Skup­šti­ni od­mah tre­ba ja­vi­ti da se ne za­ma­ra: taj se je­zik je­di­no mo­že zva­ti – srp­ski.

Pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u No­vom Sa­du (u pen­zi­ji)