Biti pisac danas

Davne 1994. u Srpskoj književnoj zadruzi, u ediciji „Savremenik”, posle četiri godine čekanja, štampana mi je knjiga pesama „Crno u boji“. Velika čast je bila imati knjigu u Srpskoj književnoj zadruzi. Tada i uvek. Gord, pohvalim se u zavičaju kako mi je knjigu štampala Srpska književna zadruga. Hoću da častim. Pinjo, seljak domaćin se čudi. Odmahuje. Kaže, nisi mor’o zbog toga u Beograd. Ima i ovde u našem selu zadruga...

Biti pisac danas u nas, pesnik pogotovu, za čuđenje je. On je čudak u očima običnih ljudi. Piše, a od toga ne može da živi. Sumnjiv je, jer piše. Oprezniji su ovaj „porok” krili. Tako je prof. dr Dragoljub Simonović, čije su stručne knjige prevođene u svetu, od rane mladosti pisao poeziju, ali je nije objavljivao. Tek kada je otišao u penziju počeo je da štampa knjigu za knjigom.

Profesor i pesnik Mirko Ikonić je napisao pesmu „Ispovest profesora koji voli poeziju”. Piše: „Kad sam ja bio đak, imao sam mrzovoljne profesore / književnosti koji nisu voleli poeziju, / a naročito đake pesnike. / Ipak jadu sam se dosetio pa sam skrivao da pišem pesme. / Objavljivao sam ih pod raznim pseudonimima / da bih zadovoljio sujetu / i svoje profesore ostavio na miru.”

To što je neko pisac više ništa ne znači. U državi koja ima najviše nepismenih, ima „po stanovniku“ najviše pisaca. Ali zato nema čitalaca. Ima ih onoliko procenata koliko država daje za kulturu.

Minulog leta dok sam u predahu od seoskih poslova sedeo za stolom, stiže mi nenadano rođak Raća. Na mom stolu časopisi, knjige... Ja nešto piskaram. On, začuđen, šegači se: Pa valjda ne ideš u školu!? Zar još pišeš? Ako dobro plaćaju, u redu. Ako ne plaćaju, džaba tupiš mozak. Mi padamo u malinjacima, a ti dokonaš.

Uzme knjigu sa astala: „Ujkin dom“, Miroslava Lukića. Prelistava. Šta će ti ovo? Kažem, ponesi pa pročitaj kada budeš dokon. Odmahne rukom. Ko je od knjige vajdio? Oni što se danas palcem potpisuju su bogataši. Zar ne vidiš ko sve radi u hladnjačama? Svi završili neke fakultete, svi sa diplomama. Nego, ako znaš kad knjige čitaš, reci zašto nema kod nas doktora za šljive, jabuke, a ima kojekakvih stručnjaka? Voćnjaci nam se suše. Za neku godinu neće rađati, a ono u prodavnicama kao da je od plastike. Mani knjige, nego radi nešto korisno.

Piše pesnik Šeloga (objavljuje pod pseudonimom da mu se, kako kaže, matorom ne bi smejali): „Vodeći srpski političari i ’intelektualci’ vaspitavali su stanovnike Srbije da čitaju (i slušaju) ono što je aktuelno, a ne da misle svojom glavom i čitaju što vredi. I ko je hteo da čita, omrzli su mu ’lektiru’. Zato sada u Srbiji nemamo građanstvo, već malograđane.”

U esejuDruštvo zabaveVargas Ljosa je zapisao da ga vređa što kuvari, kreatori,fudbaleri danas imaju uticaj i značaj kakav je nekada pripadao naučnicima, filozofima, kompozitorima. Svedoci smo degradacije kulture, koja je u modernom svetu zamenjena „zabavom za mase“. Kod nas Srba to je odavno svedeno na filozofiju „Uzmi sve što ti život pruža“. „Banalnost je zamenila pravi talenat. Ta želja da se zabavi publika vidi se u književnosti po dominaciji „lake literature“. To što takva knjiga traje koliko papirna maramica, nije važno. Pa zar na ovom svetu nije sve prolazno...

Poručuje Sveta knjiga: „Ne pominje se što je prije bilo; ni ono što će poslije biti neće se pominjati u onijeh koji će poslije nastati.“

Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici