Predsednik i SANU

Velika je naša istorija, velika je i naša muka oko Kosova, ali se mi baš trudimo da je učinimo banalnom i jeftinom i tako je okrenemo protiv sebe. Na to sam pomislio kada sam u nedelju, nesvakidašnje živom političkom danu, video opširno saopštenje predsednika republike, kojim polemiše sa stavom akademika Kostića, a povodom buduće politike prema Kosovu.

Uopšte ne mislim da predsednik republike nema pravo da kaže šta misli o stavu vrhunskog lekara, koji je, i nadam se da se to neće odjednom menjati, i predsednik SANU; institucije kojoj se pripisuju mitska svojstva, i kada se uzdiže u nebesa i kada se kudi za sve nesreće i srpske i okolnih naroda u poslednjih trideset godina. Naravno da neko ko je na izborima dobio pravo da relativno udobno provede petogodišnji mandat u dosadnoj zgradi na Andrićevom vencu sme da kaže ili napiše kako gleda na ono što je, u svoje ime, imao da kaže akademik. I to akademik koji je, ipak, u životu uradio više od stalnog prepričavanja jednog istog romana.

Ima predsednik to pravo, ali ima i obavezu da bude ozbiljan, odgovoran i da se potrudi kada piše. Da ne bude banalan, ni u konstrukciji rečenice, ni u suštini političkog argumenta. Da ne prišiva na leđa etiketu na kojoj ne piše baš izdajnik, ali se to može zaključiti iz tona i stila rečenice. Da budem otvoren: da mu borba za srpstvo i srpske interese, koji naravno postoje na Kosovu i predsednik o njima mora da vodi računa, ne bude na nivou bulevarskih pamfleta. 

Predsednik ima pravo da kaže šta misli, može to da kaže i akademiku Kostiću, može čak i da, napadajući Kostića, podbada i smeta vladi, ali i tada to mora da radi sa više stila i osećaja za srpske nacionalne interese. Nema pravo da potpaljuje i inače rovitu javnost. Nema pravo da, izdižući na nivo skandala svaku izjavu o realnom stanju na Kosovu, koju bi mu, uz rakiju, saopštio i dobri šumadijski seljak, uvećava štetu. I da nas vraća u atmosferu za koju smo verovali da je napuštena posle molebna 2008. godine i katastrofalnih posledica u satima posle njega.

Ako predsednik ubaci u poslednji, od mnogo napisanih, pasus tog saopštenja i zapitanost nad daljim opstankom Kostića na čelu SANU, onda je to i izvan predsednikovih ovlašćenja i izvan granica dobrog ukusa u domaćinskoj pristojnoj zemlji, kakvu sigurno hoće da gradi Nikolić. Predsednik može da traži od vlade da se o nečemu izjasni, može da vrši izvesna ovlašćenja i u vojsci, ali u SANU sasvim sigurno ne može.

Sam predsednik Nikolić je, nekoliko dana pre izjave akademika, dosta nespretno govorio o sopstvenom strahu da bi, u lošem scenariju u pogledu statusa Kosova, u Srbiji mogao da izbije građanski rat. Posle toga je objašnjavao šta je tačno mislio. A onda je, reagujući neprimereno i nervozno na stav predsednika SANU, uradio upravo ono čega se boji – dolio ulje na vatru. Tako nastaju, daleko bilo, građanski ratovi.

Konačno, još jedna stvar je zanimljiva u reakciji predsednika. Akademik Kostić je rekao i da smatra da će Srbija „povraćajući i u taj raj morati da uđe“, misleći na EU. Zvanična državna politika je da Srbija treba da uđe u EU kao punopravna članica, ponosna zbog toga što dostiže nesporne civilizacijske, pravne, ekonomske i mnoge druge tekovine i standarde EU. Nema, ili sam bar tako shvatio, ni govora o tome da je to proces u kome treba da se razbolimo i povraćamo. Držim da je takav stav akademika Kostića pogrešan i da Srbija ne treba zato i tako da ulazi u EU. Naravno da Kostić ima pravo da tako misli o EU i našem putu prema njoj. Ima pravo i da ne bude na liniji zvanične državne politike, kao i svako od nas. Ima pravo da to javno i kaže.

Čudno je, međutim, da predsednik nijednom rečju, makar i mnogo blažom nego kada komentariše stav o Kosovu, ne polemiše sa Kostićem kada u stepenu privrženosti vrednostima EU odstupa od one politike koju vodi zvanična Srbija. Mislio sam da je to i predsednikova politika. Zato me brine što je predsednik ne brani. Kao da se u tome slaže s Kostićem i ne slaže sa vladom i većinom građana Srbije. Predsednik i to sme. Samo, mora to da saopšti kako bi građani znali kakvu će politiku do kraja mandata voditi i eventualno kandidovati na predsedničkim izborima, najkasnije za 18 meseci. Kohabitacija, predsednička politika različita od većinske i vladine, i u pogledu evropskih integracija, jeste dopuštena. Samo se za nju mora dobiti podrška na predsedničkim izborima. I moraju se odabrati stranke i organizacije koje će je podržavati i pratiti. Ima u Srbiji, malo ali ima, i antievropskih stranaka. Ne znam da li ih ima dovoljno da donesu predsednički mandat.

Direktor Trust Market Research