Bondova devojka stigla u Rim

Rim – U Kanadskom filmu „Vil-Mari” ona je poznata evropska glumica Sofi Bernar, od 5. novembra italijanska publika će je gledati i kao zanosnu Lučiju Skjaru, Bondovu damu u „Spektru” Sema Mendesa, a uz nešto strpljenja dočekaće i da je vide i u „Na mlečnom putu” Emira Kusturice.

 Filmska diva i nekadašnji model Monika Ana Marija Beluči (1964) nema dilemu. Na komentar kako je svet definiše i svojata kao međunarodnu glumicu, samouvereno je odgovorila: „Ja sebe definišem kao italijansku glumicu, veoma italijansku”.

 Svojom pojavom na 10. Rimskom festivalu juče je izazvala pravi stampedo fotografa i snimatelja i komentare o eleganciji jednostavne haljine domaće, „Dolče i Gabane” proizvodnje, i „lubutonki” cipela sa platformom. U društvu mladog kanadskog reditelja Gija Edoana u čijem filmu „Vil-Mari” igra glavnu ulogu, suvereno je juče vladala festivalskom dvoranom odgovarajući direktno i na „škakljiva” pitanja na temu svojih godina u kontekstu „nove Bondove devojke”.

 „Ne osećam potrebu da se bilo kome izvinjavam zbog svojih godina. Znate kako, u Francuskoj gde živim, glumice čitav život oslovljavaju sa madmazel. Kažemo: madmazel Žan Moro ili madmazel Džudi Denč. To mi se mnogo sviđa, jer znači da glumice nemaju starosnu dob. One su duše, a duše nikada ne zastarevaju, već mogu postati sve mlađe i mlađe. Zato mislim da starost ne znači ništa. Sve je u energiji”, rekla je Monika Beluči.

 Diva izjavljuje i da je svesna izazova za žene koje rade u filmskoj industriji i za poziciju žena uopšte, u bilo kom poslu. „Dolazimo iz duge istorije u kojoj su žene tretirane veoma loše i još uvek prolazimo kroz evoluciju. Želim da se nadam nečemu lepom jer volim ljude, volim muškarce i mislim da smo potrebni jedni drugima”, kaže ona. Nazivajući lik Lučije Skjare u novom filmu o agentu 007 „italijanskom udovicom sa mnogo tajni”, Belučijeva dodaje da ta njena italijanska dama „dolazi iz sveta gde muškarci imaju svu snagu” i da ona zapravo „predstavlja ženu iz prošlosti, potpuno drugačiju od moderne, mlade žene Madlen čiji lik tumači Lea Sejdu”.

 Za svog partnera Danijela Krejga kaže da se veoma zaštitnički ponaša i da je i privatno veliki gospodin, a ne samo kao filmski Džejms Bond. „Mislim da su Krejg i Sem Mendes napravili veoma modernog Džejmsa Bonda punog ljudskih osobina. On ima taj instinkt smrti što ga čini mnogo realnijim. Ima ono što u Francuskoj nazivaju `le mal de vivre` – bol življenja i to ga čini realnijim.”

 I o saradnji sa kanadskim scenaristom i rediteljem Gijem Edoanom Belučijeva ima samo reči hvale. Preko svog agenta dobila je Edoanov scenario „veoma lepo napisan i precizan” i odmah se zainteresovala da ga upozna. Priča o poznatoj evropskoj glumici koja dolazi u Montreal da bi snimala film, ali se i zbližila sa sinom koji tamo studira, za nju je bila izazovna.

 „Čak iako ne živim u istoj situaciji kao lik Sofi Bernar koji igram, jer ja sam majka dve ćerke, znam da ništa nije bolnije nego kada majka ne komunicira sa sinom. Imam mnogo prijatelja sa sinovima”, izjavljuje Monika.

 „Gij Edoan je iz Kvebeka, ali mogao je da bude iz Poljske, Njujorka, meni to ništa ne menja na značaju. Za mene je važno i interesantno da imam priliku da radim sa rediteljima koji su toliko različiti, koji dolaze iz različitih kultura poput Sema Mendesa, Emira Kusturice, Gija Edoana i donose sa sobom različita iskustva. To je razlog zašto ja sa radošću radim ovaj posao. Imam priliku da prolazim kroz različita iskustva, ne samo kao glumica već i kao ljudsko biće”, izjavila je u susretu sa publikom i predstavnicima medija Monika Beluči.

Kanadska „verzija” Almodovarovog filma

Po mnogo čemu film „Vil-Mari” Gaja Edoana (viđen nedavno i u Torontu), podseća na Almodovarov „Sve o mojoj majci”. Odnos majke, slavne glumice (Monika Beluči) i 21-godišnjeg sina (Aljoša Šnajder) koji se interesuje da sazna ko mu je otac, tragedija koja će u jednoj noći promeniti sve i spojiti četiri lika, sam film u filmu sa „šmekom” melodrama iz pedesetih godina u kojem Monika postaje plavuša poput Lane Tarner... Sve to čini utisak (povremene) sličnosti sa Almodovarovim radom. Međutim, zahvaljujući samom tonu filma, njegovoj realističnosti i vizuelnoj različitosti, Edoanov film dobija na originalnosti i privlačnosti, zbog čega mu je publika Rimskog festivala snažno aplaudirala.