Selo moderno, a prazno

Bresnik kod Kraljeva – Podno planine Čemerno, a samo preko brda od manastira Studenice, nalazi se omanje selo Bresnik. Naselje je planinsko, u nekoliko zaselaka kuće su smeštene na padinama koje okružuje gusta šuma. Predeo je „prošaran” livadama, na kojima trava raste do pojasa, pašnjaci su prostrani a vode ima „da se izvor pojavi gde god se petom stane”. Nekoliko potoka i potočića ulivaju se u tri reke: Kolanjsku, Dubočicu i Drsnicu.

Od Ibarske magistrale, gore uzbrdo, do sela, ima sedam kilometara i do tamo vode dva puta, prokopana naporedo, ali se tim drumovima minulih decenija, više odlazilo nego u selo dolazilo... Tako je od oko 500 stanovnika, slovo spalo na jedva pedesetak duša. U osnovnoj školi nema nijednog đaka, svadbe nije bilo godinama, odavno se nije čuo dečiji plač... Stanje je, zapravo, slično kao i u mnogim ovakvim selima u Srbiji.

Šta je u Bresniku, ipak, drugačije da zavređuje novinarsku pažnju? Selo je, u kraljevačkoj opštini, a i šire – sigurno najmodernije planinsko naselje. Meštani koji su ovde ostali, na tome i te kako mogu zahvaliti Radojici Vukosavljeviću, predsedniku mesne zajednice. On je, sa nekoliko saradnika, „umeo” minulih godina sa opštinskom vlašću, putarima, stručnjacima za telefoniju…

– Najpre smo – objašnjava nam Vukosavljević za „Politiku” – pre sedam godina ubedili Miloša Nešovića da, kao tadašnji direktor „Telekoma”, podrži akciju uvođenja telefona. Kad je na to pristao, bez mnogo „zborovanja” i priče, pokrenuli smo ono malo ostarelih meštana i složno krenuli u akciju. Za tri meseca, iskopano je 30 kilometara rova i uvedeno je 46 telefonskih brojeva. Selo je oživelo. Važno je i što su međusobno mogli da razgovaraju bez prevelikog napora i predugog pešačenja do, ipak, udaljenih komšija.

Samo dve godine kasnije, prema rečima Vukosavljevića, i nova vlast je imala razumevanje za novi zahtev. Tražio je Dicko, kako ga u selu zovu, da opština finansira asfaltiranje puta.

– Najpre su rekli ima malo ljudi ali je, ipak, sada već počivši demokrata Mile Korićanac, tadašnji načelnik Raškog okruga, uz dobru volju Milana Andrijaševića, rukovodioca preduzeća za puteve, pristao. I, opet uz brojne nadnice složnih seljana, skoro četiri kilometra seoskog puta je asfaltirano, takođe za rekordno vreme od dva-tri meseca.

Pre dve godine, vlast se promenila. Vukosavljević se, ponovo, među prvima pojavio kod predsednika opštine Miloša Babića. Ni on nije mogao da ga odbije. Pristao je da se, iz budžeta, finansira još tri kilometra puta! Tako je sada pedesetak domaćinstava u Bresniku, sa svetom povezano digitalnom telefonskom vezom, a do samog centra sela vodi asfaltni put.

– U Bresnik se sada može i u salonskim cipelama... Ama, i u papučama, nema blata – reče nam, ukratko, meštanin Stanislav Milićević, uz napomenu da je ovde primer „tolerancije i jedinstva ne samo meštana, jer su pozitivan trag ostavile tri vlasti: socijalisti, DOS i Velja sa svojima”.

Sada je na redu povratak, odnosno doseljavanje.

– To i čekamo, jer svega ima, samo ljudi nema – reče za naš list meštanin Živan Jovanović, koji je u bresničkom zaseoku Letnice ostao sam, među desetak praznih kuća.

Doznajemo da su, u međuvremenu, ljudi „sa strane” izgradili dva ribnjaka, dolaze asfaltom, raspituju se za pašnjake ili placeve za vikendice, ili da podižu farme. Ipak, još nema značajnijeg oživljavanja Bresnika. „Biće, još se nije pročulo”, uveren je Vukosavljević.