Šta Sr­bi mi­sle o SA­NU

O Srpskoj akademiji nauka i umetnosti oduvek su, čini se, postojala oprečna mišljenja. Po nekima se, kada su za Srbiju važna pitanja bila na stolu, nije mešala onoliko koliko je trebalo a po nekima se mešala previše. Drugi su smatrali da je o svemu umela da iskaže stav ali da taj stav niko nije javno preneo jer za aktivnosti SANU nije bilo dovoljno interesovanja. Za jedne nije bila dovoljno transparentna, za druge nije ni trebalo to da bude. Jer, reč je o prestižnoj instituciji koja nije dužna nikome da polaže račune.

Mediji primećuju da je, od kada je neurolog Vladimir Kostić došao na njeno čelo, ova kuća aktivnija, da je prema novinarima otvorenija i za javnost dostupnija. Da li je cena toga mogućnost da neko od akademika ponekad kaže i nešto što ne prija svačijem uhu?

Šta god mislili o stavu koji je o Kosovu i Metohiji iskazao Kostić, indikativno je primetiti da ga većina kolega akademika za sada nije kritikovala zbog javnog iznošenja vlastitog mišljenja. Najpre zato što smatraju da i sami imaju pravo na isto. Valjalo bi podsetiti i na jednu činjenicu o kojoj se možda nije dovoljno govorilo – upravo je SANU pod Kostićevim rukovodstvom letos uputila pisma nacionalnim akademijama širom sveta u kojima je ukazala na posledice eventualnog prijema Kosova u Unesko. Celu dokumentaciju njenog Odbora za Kosovo akademija je istovremeno stavila na raspolaganje državi u naporima da se spreči prijem Prištine u Ujedinjene nacije. Ipak, u javnosti se protekle nedelje vodila debata o tome da li bi ova institucija trebalo da se meša u politiku i kakav bi odnos prema njoj političari smeli da imaju.

Marko Anđelković, generalni sekretar SANU, naglašava da članovi Akademije, kao slobodoumni ljudi, imaju prava i obavezu da imaju svoje stavove o društvenim i političkim pitanjima i slobodni su da te stavove javno iznose. Ustrojstvo Akademije ja takvo da to dopušta a pitanje koji je generalni stav Akademije o nečemu je pogrešno.

– Čujem da SANU često porede sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Ali to je nemoguće poređenje, jer u Akademiji ne postoji jasno uspostavljena hijerarhija kao u Crkvi. To su dva potpuno različita pristupa. Osim toga, a to svi koji poznaju Akademiju znaju, nema govora o tome da svi intelektualci koji su njeni članovi o svemu misle isto. SANU ima i tematske skupove i tribine koje organizuje, tamo akademici iznose svoja mišljenja. Svi koji donose odluke trebalo bi da pročitaju materijale koji tada nastaju, jer reč je o ustanovi koja je najviša naučna institucija u Srbiji – kaže Anđelković i ističe da odnos političara prema Akademiji nikada nije bio adekvatan, što se moglo videti i tokom proteklih dana, kada su neki bili blaži, a neki oštriji u osudi predsednika Kostića.

– Nikome ne osporavam pravo da kaže šta misli, kao što to pravo niko ne može da osporava ni akademicima, ali bi trebalo biti spreman za razgovor, a ne za napad.

Ljubomir Simović kaže da bi trebalo imati u vidu da je SANU akademija nauka i umetnosti a ne politička institucija. Ona, stoga, mora da ima nezavisnost i u odnosu na vlast i u odnosu na opoziciju.

– Druga je stvar što bi političari voleli da imaju podršku takve jedne institucije, za koju mislim da nije dužna da takvu podršku daje.

On primećuje da je reagovanja pojedinih akademika na događanja u društvu i do sada bilo mnogo više nego što se to priznaje i zna.

– Od Akademije se uvek očekivalo da zvanično zauzme neki stav o nečemu, tako je bilo i u Miloševićevo vreme, dok se pri tome zanemarivalo to da je svaki od akademika reagovao na osnovu ličnih stavova. Palavestra je pripremio dokument kojem je dao naslov „Gola fakta”, u kojem je nabrojao po datumima i imenima kako je koji akademik tokom devedesetih reagovao na ono što se tokom tih godina dešavalo. Uvidom u to dobijala se potpuno drugačija slika od one koja je o Akademiji prezentovana javnosti: da je Akademija bila uz Miloševića. Pri tome ne mislim samo na Memorandum, a reč je o tekstu koji nikada u Akademiji nije usvojen, budući da je pre nego što je ponuđen na izjašnjavanje ukraden i objavljen. Činjenice koje je Palavestra naveo nijedan beogradski list nije hteo da objavi, one su štampane samo u knjizi razgovora Miloša Jeftića s Palavestrom. Već 1991. godine 18 akademika, među kojima sam bio i ja, potpisalo je apel protiv rata, koji je obelodanio samo Ćuruvijin „Telegraf” i sećam se reakcija. Rečeno je tada da više nacionalne svesti imaju fudbaleri „Crvene zvezde” nego akademici. Više od šezdeset naših kolega 1992. tražilo je da se Milošević u interesu naroda povuče sa scene. Tada su nas napadali oni koji su takav ponovljeni zahtev ipak posle potpisali nakon nekoliko godina.

Kada je reč o izjavi predsednika SANU o Kosmetu, Simović odgovara:

– Političari su skloni zloupotrebama onoga što pojedini ljudi kažu, što vidimo iz poslednjeg incidenta oko Kostićevog intervjua, u kojem je otvoreno rekao šta misli. Rekao je ono što svi vide a što političari, bez obzira na to šta potpisuju iza kulisa, ni za živu glavu neće da kažu javno. Onda je došla ta nesrećna reakcija predsednika Nikolića, za kojeg moram da kažem da kad god otvori usta napravi štetu i sebi i republici na čijem je čelu. Političari govore da nikada neće priznati nezavisnost Kosova i misle da su time završili posao. Međutim, pitam ih evo po ko zna koji put šta bi radili ako bi SAD ili EU nama vratile teritoriju Kosova i Metohije, kako bi ga integrisali u državu Srbiju, da li bi to bilo moguće i kakve bi bile posledice?

Dušan Kovačević smatra da SANU mora da se oglašava i na temu političkih pitanja, koja su važna za Srbiju, ali samo savetodavno. Što se samostalnih a različitih mišljenja tiče ona su očekivana, jer su u SANU uvek postojala i postojaće.

– Nije normalno očekivati da više od 120 ljudi misli isto. Ne postoji nijedna kuća u kojoj se svi slažu u mišljenju. I uticaj SANU na društvo se menja od vremena do vremena. Možda je najvažnije pitanje kojim bi SANU i celo naše društvo trebalo da se bave ono koje se tiče opstanka našeg naroda, prirodnog priraštaja. Da li ćemo biološki opstati da bude naše kulture i jezika uopšte, ne samo na Kosovu i Metohiji.

O odnosu koji političari imaju prema SANU Kovačević kaže:

– Od osnivanja Društva srpske slovesnosti 1841. pa do danas akademija je promenila nekoliko imena. Za tih 175 godina bilo je i 175 različitih odnosa političara prema njoj. I ime koje se menjalo govori o tome. Kako koji istorijski period dođe tako se u skladu s njim mora prilagođavati i njen naziv, zbog čega mi je žao. Trebalo bi da Akademija bude starija od sistema, a ne da sistem menja ime Akademije. Ili da se zbog sistema u nju primaju počasni članovi kao što je to bio Tito.

Stanovište Matije Bećkovića je da bi Akademija, kao najveća naučno-umetnička ustanova, trebalo da se bavi pitanjima kojima se bave i sve druge akademije, njene vršnjakinje, a da većina političara i ne zna šta je akademija.

– Jer, ovih smo dana čuli da predsednika Kostića zovu i direktorom SANU. Što se uticaja Akademije tiče, mislim da ga nema gotovo nimalo. Jedva je opstala. Birala je i Tita za člana a brisala Slobodana Jovanovića. Promenila je ime a i ovo sadašnje mnogima smeta. To je jedina akademija na svetu koju svako napada, a niko ne brani. Čini mi se da je bila određena za metu još pre nego što je išta počinila, kao mete koje se fiksiraju pri bombardovanjima. Čak je i policija iz fioke nekog akademika ukrala nezavršen tekst, proglasila ga konačnim i dala mu naslov Memorandum, po kojem ga danas zna čitav svet. Akademija ga nikad nije usvojila i bila je jedinstvena samo u odbrani od takvog varvarstva. Ali to nije ništa pomoglo, ta optužba je ostala do današnjeg dana – zaključuje Bećković.

Milica Dimitrijević