Tiha kuća koja pokreće bure

 Hajde da poverujemo da su izglađene nesuglasice izazvane stavom predsednika SANU, akademika Aleksandra Kostića, da Kosovo ,,de fakto i de jure” više ne pripada Srbiji. Hajde da prihvatimo i obrazloženje da je to mišljenje uvaženog akademika, a ne i stav najviše naučne, kulturne i umetničke ustanove Srbije. Hajde da se saglasimo i s načelom da svako, a pogotovo ljudi od ugleda i autoriteta, utoliko pre što se tako nešto od njih i očekuje, može javno da iznese i brani svoje stanovište.

Ali, hajde onda da se saglasimo i sa stavom da svaki javno iznet sud podleže javnoj kritici, pri čemu, razume se, težina kritike zavisi i od onoga ko je izriče. Pogotovo zbog toga, nosioci vlasti, trebalo bi da svoje kritike podvrgnu starom pravilu koje kaže ,,dvaput meri, jednom seci”.

Iz takvog rasporeda stvari izvire i pravo javnosti da zna šta je razdelnica na osnovu koje se jasno razaznaje šta je mišljenje nekog pojedinca, a šta stav ustanove kojom ta ličnost rukovodi, makar da je reč i o mesnoj zajednici.

Bura oko izjave akademika Kostića valjda se stišava, ali je pomenuta razdelnica nekako ostala zamagljena i ovog puta, kao i u mnogim ranijim slučajevima, šta više, ta zamagljenost kao da je duboko utkana u tradiciju, koja svedoči i o bogatom istorijatu napetosti  i sporenja između SANU i vlasti.

Valjda i zbog toga što je to postala tradicija, ta nejasna razlika između javno iznetih mišljenja članova SANU i stavova same Akademije, već decenijama je zatvorena u kutiju, kao onaj pajac koji iznenadi kad se zaklati na federu, pošto je oslobođen iz zamke.

Tada se vidi da je problem stava, bilo da ga iznosi član Akademije ili Akademija, odnosno političar koji se oglasi kritikom, mnogo složeniji nego što se u prvi mah čini. Postavlja se naime pitanje posledica koje određeni stav proizvodi u javnosti, a da posledice mogu da budu i ružne, uverili smo se i ovih dana. Očito je da one ne oplemenjuju ovdašnju javnu, dijalošku, kulturološku i političku scenu, nego je teško opterećuju.

Ponekad do te mere da zaoštreni sporovi, kao neka opasna hemikalija, dugo proizvode loše posledice po Akademiju, srpsku politiku i društvo, u krajnjoj liniji i po duhovno zdravlje naroda.

Poštovani čitalac setiće se vrhunca sporova ovog tipa, čuvenog Memoranduma SANU, nedovršenog teksta iz 1986. čiji su neki delovi, zbog policijske ujdurme, s radnih stolova iz Akademije stigli na stranice štampe, što je pokrenulo kampanju protiv SANU bez presedana.

Bilo je sporova oko Srpske kraljevske akademije i pre 1941. ali je prvi poratni konflikt između Akademije i vlasti izbio 1947. kada je Srpska kraljevska akademija promenila ime u Srpska akademija nauka. Nije to bio razlog spora, već činjenica da na tajnom glasanju za članove Akademije te godine nisu izabrani hrvatski pesnik Vladimir Nazor i bugarski filozof Todor Pavlov, tada vodeći autoritet teorije odraza, odnosno dijamatovske, staljinističke filozofije.

U tim kandidaturama pretegli su politički razlozi, pošto je trebalo, kako je utvrdio profesor Branko Petranović, da se ,,iz svake slovenske zemlje izabere po jedan član kao svedočanstvo o tesnim političkim vezama zemalja koje su se našle pod uticajem SSSR-a”.

Kada Pavlov i Nazor nisu prošli na tajnim izborima, predsednik Akademije Aleksandar Belić i još deset članova dalo je kolektivnu ostavku, koje vlast nije primila. Umesto toga Ministarstvo prosvete NR Srbije stavilo je celi sastav Akademije ,,na raspolaganje”. Što bi se reklo, uvedena je neka vrsta prinudne uprave, pošto je imenovan Odbor za vođenje poslova Akademije jer ona ,,ne može primiti, ni ispuniti zadatke koji se pred nju kao najvišu naučnu ustanovu NR Srbije postavljaju”.

Rad Akademije praktično je bio suspendovan.

Malo je nedostajalo da se nešto slično dogodi i u vreme Memoranduma 1986, kada su u zaglušujućoj kampanji baražno izricane najcrnje političke i ideološke ocene tog nedovršenog teksta. Munjevito je proizveden diskurs da Memorandum govori jezikom ,,velikosrpske hegemonije”, da je on ,,kapisla za razbijanje Jugoslavije”, da označava ,,kuknjavu nad Kosovom”, da je to ,,ratnohuškački dokument”, sve u tom i takvom stilu.

Protivna argumentacija bila je ignorisana onda, a uveliko je ostalo tako do danas. U raspravama o poslednjim godinama SFRJ, o odgovornosti za ratove, u navodno naučnim studijama i u tekućim političkim prepucavanjima, uz Memorandum SANU stoje iste ocene koje već dvadeset godina odzvanjaju i u Haškom tribunalu.

Zbivanja oko Memoranduma zaista su imala snagu bombe, tako da je i danas mnogo onih koji su uvereni da je radni papir, otuđen u ono vreme iz tihe kuće u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, doveo do dramatičnih političkih raskola u SFR Jugoslaviji. U ono vreme puštena iz kutije, ta babaroga i njen duh i danas lebde i kao neko strašilo nadvijaju se nad SANU, nad naučnim skupovima organizovanim ispod njenog krova, nad javnim nastupima i stavovima članova Akademije.

Posledice velike afere oko Memoranduma bile su pogubne. Teška depresija prekrila je rad Akademije, njen glas gotovo je utihnuo, u njenim redovima zacario je kukavičluk pred mogućim reakcijama domaćih i inostranih moćnika. I to baš u godinama kada se srpsko društvo, posle ratova za jugoslovensko nasleđe, našlo pred dramatičnim egzistencijalnim i istorijskim izazovima.

Ovaj problem pogotovo je bio izražen u vreme kada je predsednik SANU bio akademik Nikola Hajdin, a reč je o periodu od 2003. do juna 2015. godine. Javnost je pitala, ali nije bilo odgovora iz Akademije šta ova ustanova misli o nizu gorućih tema – o planu Martija Ahtisarija, o procesima koji Kosovo i Metohiju cementiraju u statusu protektorata, o samoproglašenoj nezavisnosti Kosova, o besprimernim pritiscima i ucenama kojima je Srbija izložena od strane svetskih moćnika, o Statutu AP Vojvodine, o strategijama razvoja, o duboko deprimirajućoj demografskoj slici Srbije, o odlasku oko 200.000 mladih, obrazovanih ljudi iz zemlje...

Spisku nije kraj, svako može da mu doda ono što je izostalo, ali to ne može izmeniti činjenicu da se Akademija u pomenutim i nepomenutim slučajevima nije oglašavala. Bila je to posledica pritisaka koji su dolazile s adresa vlasti, ali je ćutanje proizvodila i sama Akademija, pritiskajući sebe iznutra. Paralelno su mnogi članovi Akademije, kao pojedinci, bili više nego aktivni na javnoj sceni, sve do učešća u šarolikim stranačkim i drugim političkim akcijama.

Ona razdelnica pomenuta na početku teksta, granica koja omogućuje da se jasno i razložno ustanovi šta je stav SANU, a šta lični stav pojedinih njenih članova, tako je sve snažnije istiskivana iz javnosti.

Kod takvog rasporeda stvari, Akademija se kao tradicionalna ustanova, često i  konzervativna, sve više zatvarala u sebe. Zbog ljubopitljive javnosti i ukazivanja na neke elementarne nelogičnosti i teško shvatljive manifestacije u njenom radu, iz ove tihe kuće stizali su čak i cenzorski nalozi upućeni medijima, u šta se uverio i ovaj potpisnik, poslednji put 2012. godine.

Kada se sve sabere, spor izazvan intervjuom predsednika SANU Vladimira Kostića možda može da preraste u neki drugačiji, novi kvalitet – da označi početak temeljnog, kritičkog i odgovornog dijaloga najviše naučne i kulturne ustanove u Srba i vlasti Srbije o najbitnijim pitanjima današnjice i strateškim pitanjima razvoja društva i države kako na unutrašnjoj, tako i na spoljnopolitičkoj sceni.