Da li je EU i dalje obećana zemlja

Kad je pre nekoliko godina britanski istoričar Nil Ferguson održao predavanje u Zagrebu, ulazak Hrvatske u Evropsku uniju opisao je ovako: „Hrvatska će u EU ući posle ponoći, kad su već svi gosti pijani, a hrane je ponestalo. Prostor je potpuno uneređen, mnogi spavaju, a neki su već uzeli kapute i pripremaju se za odlazak”.

Uz ovo podsećanje, Srećko Horvat i Slavoj Žižek, u knjizi „Šta Evropa želi?”, postavljaju i pitanje kako onda tek opisati kasniji ulazak Srbije u Uniju. „Pa, nikako drugačije nego kao dolazak na after party! (posle zabave, prim. aut.)”, tvrde oni.

Od ulaska Hrvatske prošlo je evo već dve i po godine. U međuvremenu, EU su pogodile i grčka i izbeglička kriza, koje dižu zidove na granicama sve većeg broja evropskih zemalja. Uz sve to, šengenski prostor puca po šavovima, Katalonci najavljuju „istorijsko ne” Španiji, Velika Britanija sprema referendum o ostanku u Uniji, a Brisel poručuje da proširenja nema narednih nekoliko godina. Zbog svega toga, Vaclav Klaus, bivši predsednik Češke, nudi svoju definiciju EU: „To je nekoliko političara u Briselu, s njima povezane birokrate u briselskim institucijama i nekoliko probriselskih domaćih političkih lidera”, ocenjuje Klaus.

Pa da li Srbija i dalje treba da teži članstvu u savezu koji očigledno nije onakav kakav je bio pre petnaestak godina, kada je Beograd proklamovao svoj evropski put?

Uz dilemu zbog Evrope koja „postaje instrument moćnih” treba imati u vidu i tonove ohrabrenja koji stižu od nekih evropskih političara, poput italijanskog premijera Matea Rencija. Renci je nedavno poručio da je centar Evrope njena periferija, a srce Evrope njena granica.

Pre nekoliko dana, državni vrh je poručio da će nastaviti svoj put ka članstvu u EU, uz održavanje i unapređenje tradicionalno dobrih odnosa s Rusijom, Kinom i drugim zemljama. Posmatrači imaju različite stavove: jedni veruju da bi nam bilo bolje da se ne opredeljujemo i da razvijamo sopstvene mogućnosti, a drugi tvrde da EU nema alternativu, ne samo političku, već ni ekonomsku. U prilog tome navode i da se gotovo 85 odsto naše trgovinske razmene obavlja ili sa zemljama EU ili zemljama kandidatima.

Uprkos sve žešćoj krizi Unije, za Vesnu Pešić „evropski put znači ulazak u jednu privilegovanu zajednicu”. Ova sociološkinja podseća da se upravo u regionalnim sukobima vidi kolika je prednost članica EU i navodi primer dugotrajne grčke blokade Makedonije.

„Kad niste u EU, a zagovarate antievropsku politiku, onda nemate nikakvu diskusiju u društvu, sve se donosi po hitnom postupku, a parlament je igračka u rukama Vučića. Iskreni zagovornici EU u Srbiji mogu da budu samo opozicione snage, ali kada one progovore dobiju šamarčinu iz SNS-a, pa ne mogu da mobilišu šire slojeve”, smatra ona.

Međutim, Nenad Popović, lider Srpske narodne partije, tvrdi da Srbija u ovom trenutku nema ni politički ni ekonomski interes da postane članica EU, posebno ne po cenu odricanja od Kosova i Metohije. „Mi treba da se ugledamo na EU, u smislu vladavine zakona, nezavisnosti i funkcionisanja institucija sistema, poštovanja slobode medije i ljudskih prava. Treba s njom najsnažnije ekonomski da sarađujemo”, kaže Popović, čije je mišljenje da Srbiji treba da uravnoteži spoljnu politiku i da razvija što bližu saradnju s Rusijom i Kinom, ne zanemarujući razvoj odnosa s EU i SAD.

Sličnog mišljenja je i Dušan Proroković, direktor Centra za strateške alternative. Srbiji je, prema njegovim rečima, mnogo pametnije da ostane po strani, da ne ulazi u proces na koji ne može da utiče, jer to ne mogu ni ostale manje zemlje u EU, pa čak ni jedna Poljska s 40 miliona stanovnika.

„Odluke tu donose četiri ključne zemlje EU. Mi na to ne možemo da utičemo, a integracija mnogo može da utiče na naš položaj, i kada se govori o odnosu prema Rusiji, i kada se govori o kineskom planu izgradnje novog puta svile”, kaže Proroković, u uverenju da Srbija nije u situaciji da se odriče savezništava niti investitora s bilo koje strane.

Ima li Beograd alternativu ukoliko bi odustao od evrointegracije?

„Umesto mazohističke politike ’EU nema alternativu’, treba da se okrenemo unutrašnjem razvoju”, uveren je Popović.

Vesna Pešić, pak, misli da Srbija ne može da bude neutralna niti u nekoj vrsti partnerstva s Rusijom. „Biti neutralan znači praktično ostati nigde. Srbija treba da se uključi u region, a ne da traži neki treći put. Jer, Srbija je propala zemlja u kojoj vladaju siromaštvo i firerprincip. Kako mi možemo da budemo izuzetak u okruženju?” pita ona i dodaje da je Rusija kao alternativa EU „potpuna fantazmagorija ljubitelja Putina.”

S druge strane, Proroković smatra da je vreme za razmišljanje o planu B već isteklo. „Taj plan B ja ne bih postavio kao neki dualizam EU – evroazijska integracija, jer vidimo probleme u funkcionisanju obe integracione celine. EU funkcioniše po inerciji, pitanje šta će s njom biti u narednoj deceniji, i što se tiče njene strukture i onoga gde će se prostirati. Evroazijski savez je u ovom trenutku više orijentisan na postsovjetski prostor. Tako da je za mene plan B jačanje sopstvenih kapaciteta i učvršćivanje dobrih odnosa s što većim brojem partnera u svetu”, kaže on.

Upitan da li Srbija može sama, odgovara da u svetu postoje i manje zemlje koje se tako ponašaju. „Island je odustao od evropskih integracija (pre dve godine, prim. aut.), iako ima 15 puta manje stanovnika od Srbije”, objašnjava on.

Istovremeno, Proroković ukazuje i na to da se EU nalazi u osetljivom trenutku definisanja spoljne i bezbednosne politike. „Moguće je da se zbog toga i sama EU raspadne, manje zbog pitanja prema Rusiji, više zbog odnosa prema transatlantskom partnerstvu”, naglašava on i podseća da je pretprošlog vikenda u Berlinu marširalo četvrt miliona ljudi protiv tog sporazuma.

Biljana Čpajak, Dimitrije Bukvić

------------------------------------------------------------------

Antonić: Svakaozbiljna država ima plan B

Slobodan Antonić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, ne veruje da do zaokreta u spoljnoj politici može da dođe.

„S ovakvom elitom nema plana B. Država, kad zapadne u škripac, razmatra sve opcije kako da se izvuče. No, mi smo u škripcu zato što smo dozvolili da nam ambasade Brisela i Vašingtona budu četvrtagrana vlasti. One igraju ulogu autoritarnog monarha koji nam ne samo kroji vladu, već i spoljnu, pa i unutrašnju politiku. Bilo bi sjajno ako bismo sada konačno napravili strateški zaokret i pokušali da se spasemo od novih poraza i poniženja.Ali, bojim se da ćemo dobiti samo novo marketinško pakovanje starih populističkih fraza o tome kako ćemo sjajno da živimo kad jednog dana uđemo u EU, ili bar kadpočnemo da koristimo čuvene pretpristupne fondove”, kaže Antonić.

On smatra da je naša politička elita suviše srasla s briselskim i vašingtonskim establišmentom. „Oni se ne usuđuju u svojoj glavi ni da zamisle neku alternativu ovome što sada rade. Svakaozbiljna država ima plan B, pogotovo kada su važne stvari u pitanju. A ovi naši suimali samo jedan plan – Brisel ili smrt. Zato sada, kada su nas pritisli, ne znamo šta ćemo da radimo. Mi imamo neozbiljnu elitu, pa ni kao država ne možemo biti ozbiljni”, zaključuje Antonić.

------------------------------------------------------------------

EU je frakcija SAD i NATO

Današnja zvanična Srbija, i Vlada i parlamentarna opozicija, posmatra Evropsku uniju kao da smo u devedesetim godinama prošlog veka. Još je gore što sličan pogled na Uniju ima i najveći deo naše kulturne scene. Kao da smo i danas svedoci jedne prosperitetne međudržavne integracije, koja u svetu zrači primerom zbližavanja naroda u zajedničkom interesu osiguranja mira i blagostanja.

Prilike u Evropskoj uniji danas su sasvim drugačije, ali ta velika razlika nije došla iznenadno već se kumulirala godinama. Najkasnije 2008. godine, od kada traje velika kriza EU, svako zainteresovan mogao je da uoči kvalitativne razlike u odnosu na zlatno doba integracije do sredine devedesetih.

Već i pre izbijanja velike finansijske krize 2008. bilo je dosta pokazatelja da EU ne funkcioniše dobro. Ogromno proširenje 2005–2007. od dvanaest država članica na petnaest postojećih stvaralo je teškoće u radu institucija i procedura kreiranih za potrebe manje složene strukture. Tim više što je ovo proširenje uvelo u Uniju listom slabije ekonomije od njenog ekonomskog proseka po svim linijama gledano.

Uporedo s pripremama za veliko proširenje, Unija je uvela zajedničku valutu kao finale prelaska na viši stepen unutrašnje integracije u obliku monetarne unije. Bolji poznavaoci ove ekonomske oblasti tvrdili su i tada da novouvedeni sistem upravljanja u ovoj oblasti nije dovoljan za efikasnu monetarnu uniju. To se definitivno videlo od 2008. sve do danas kada se još ne nazire izlazak iz krize.

Zašto je Unija u toj meri prenapregla svoje skromne kapacitete za dublju integraciju i veliko proširenje? Zato što je htela da postane svetska sila. A pošto nije mogla da obezbedi potrebne uslove za vođenje samostalne spoljne i bezbednosne politike, ona je postala samo evropska frakcija prave svetske sile oličene u SAD i NATO. Evo već najmanje petnaest godine evropska integracija više ne predstavlja unutrašnji razvojni projekat nezavisne EEZ i EU, već regionalni rukavac geopolitičke strategije SAD i NATO.

Ova promena unutrašnje logike evropske integracije objašnjava zašto je EU toliko stalo da od Srbije oduzme Kosovo i Metohiju i učini jedan neslavan presedan u svojoj istoriji. Osim toga, unutrašnja kriza Unije znatno menja njenu perspektivu proširenja. Za nedogledno vreme, naime, Unija se neće širiti. Ali, neće ni menjati politiku proširenja jer ona sada služi za kontrolu političkih i kulturnih elita u državama kandidatima.

U skladu s tim, ceo mehanizam stabilizacije i pridruživanja za Srbiju je postao zastareo. Ako je proces pristupanja izgubio svoj cilj – punopravno članstvo u EU – onda se i njegov smisao temeljno promenio. On je sada u funkciji druge svrhe – neke vrste kolonijalnog smeštanja Unije na ovim prostorima.

Stoga za Srbiju ovakav proces pridruživanja i pristupanja nema nikakav opštedržavni smisao. Ako je o državnom interesu reč, njega treba zameniti drugom vrstom odnosa Srbije i EU.

Slobodan Samardžić

Profesor Fakulteta političkih nauka

------------------------------------------------------------------

Put u EU je pun izazova, ali i koristi

Važno je da građanima približimo sve aspekte članstva u EU. Ne slažem se s bombastičnim izjavama koje, čini se, neke kolege političari olako daju. U komunikaciji s javnošću jasno sam istakla da je put u EU pun izazova, ali i koristi za državu i građane. Da bismo na pravi način razumeli proces, potrebno je da znamo šta su objektivno utvrđeni kriterijumi koji su deo akija (evropskog pravnog poretka), ali i ukupan kontekst međunarodnih odnosa u trenutku kada kandidat započinje ili je u toku pregovora.

U procesu integracija jasan je princip uslovljavanja, isti je za sve, to su standardi za koje se očekuju da ih kandidati primene. Niko nas ne primorava da radimo nešto ako nećemo. Ali mi smo rekli da hoćemo u EU zato što je normalno da se reformišemo i dostignemo životni standard država EU.

Naravno da postoje političke okolnosti koje su olakšavajuće ili otežavajuće. Briselski sporazum je svakako za nas težak za sprovođenje, jer je proizvod loše politike koju su prethodne vlade decenijama sprovodile. Rešili smo da se pokrenemo iz začaranog kruga neaktivne i lamentirajuće politike prema KiM.

To je Briselski sporazum – ne priznajemo nezavisno Kosovo, ali tražimo rešenja za održivi opstanak i bolji život našeg naroda. I to je istina. Takođe, naglašavam da niko od nas ne traži da priznamo Kosovo kao što ga ni neke članice EU nisu priznale. Naš stav je jasan. Isto tako pogrešna je i percepcija koja se stvara u delu javnosti da bismo, neprihvatljivim po nas činom priznanja, dobili automatsko članstvo. To su populističke i u suštini naivne teze.

Sve države su prošle neke vrste političkog uslovljavanja. Zato to i jeste zahtevan i višegodišnji proces. Neke zemlje su čak zahvaljujući nekim za njih povoljnijim međunarodnim okolnostima postale članice iako nisu do kraja bile pripremljene. I šta sad? Hoćemo li da se bunimo i ljutimo ili ćemo da radimo makar ono što je do nas – da reformišemo društvo zbog nas samih, ali i pokušamo da nađemo zajednički jezik s evropskim partnerima. Naša strateška opredeljenost ka EU najvažniji je spoljnopolitički cilj Srbije, a naravno da se trudimo da održavamo dobre političke i ekonomske odnose i s drugim partnerima.

Prepoznata je ozbiljnost Srbije ali i evropske vrednosti solidarnosti i tolerancije naših građana tokom aktuelne migrantske krize. Radimo koliko možemo, realizujemo ono što smo obećali, ali nemamo pravo da ignorišemo potrebe građana, pre svega ekonomske.

Nama je dosta konflikata i naša politika je usmerena na prosperitet države i građana. Najbolja politika je poštenje i držanje reči, i prema građanima i u međunarodnim odnosima, tako se i ponašamo. Očekujemo od naših partnera iz EU isti pristup. Kao zemlja kandidat nemamo neki mehanizam za donošenje odluka u telima EU, zato razgovaramo, konsultujemo se i predočavamo naše pozicije članicama, zajednički interes je da se dođe do za nas prihvatljivog a samim tim i održivog rešenja. Pokazalo se u našoj bliskoj prošlosti da beskompromisni stavovi ne daju sjajne rezultate.

Jadranka Joksimović

Ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije