Zabavljaćeš stalno

PRIČA S CITATIMA
U ranim jutarnjim časovima 30. jula umire jedan od tri, diskutabilno, najveća evropska filmska autora XX veka, Ingmar Bergman. Drugi član trojke, Mikelanđelo Antonioni, prati ga, sa samo nekoliko časova zakašnjenja. Uvek budna i brzometno ažurna publika sa osmatračnica internet sajtova odmah pokazuje morbidni interes – koji ide do otvorenih opklada – za zdravlje trećeg, Žan-Lik Godara. Ali i za ostale vremešne kolege, Alena Renea i Erika Romera... Filmofili u ovoj smrtonosnoj sekvenci prepoznaju apokaliptičnu matricu biblijskih razmera.

Ipak, pokušavaju da se uspostave veze i razlike među opusima pokojnika. Veze se nameću odmah: Bergman i Antonioni su najaktivniji 60-ih i 70-ih godina 20. veka, hermetični, zahtevni za publiku, "fokusiraju se na neizdrživu muku otuđenja, okončanu neumitnom smrću modernog čoveka u bezbožnom svemiru". S’ druge strane, razlikuju ih: Bergman im deluje kao "prvosveštenik evropske teatralnosti", dok je Antonioni "narogušeni intelektualac" i "najistaknutiji, najsmeliji i najinovativniji filmski stvaralac XX veka". Nije, otud, nepošteno ponovo saslušati i njihov glas, kao delove njihovih starih intervjua, koji, u svojevrsnom montažnom postupku, čine jedan novi, posmrtni.

Godar: ... Ako prošlost i sadašnjost igraju žmurke na licu vašeg voljenog bića; ako vas smrt, svojom ledenom ironijom goni da pokušate da nastavite sa životom, poniženi i povređeni, upitate se ono vrhunsko pitanje; ako reči "slatko leto", "poslednje letovanje", "večna prikaza" dospeju na vaše usne, onda, a da niste ni pomislili na to, imenujete čoveka koga je Francuska kinoteka "overila" – kao najoriginalnijeg filmskog tvorca u Evropi: Ingmara Bergmana."

Vudi Alen: Još se sećam suvih usta i lupanja srca od prve neverovatne sekvence sna do poslednjeg smirenog krupnog plana u Divljim jagodama. Ko može da zaboravi takve prizore? Sat bez skazaljki. Pogrebna kočija koja iznenada zapinje i staje – zaslepljujuće sunce i lice starca koga njegov sopstveni leš vuče u kovčeg...

Najzad se pred vama ukazuje slika veoma osećajne duše kojoj nije lako da se uklopi u ovaj hladan, surov svet, a ipak je vrlo profesionalna i plodna, i, naravno, genije je drame.

Bergman: Ja sam uvideo da sam kao Englez u tropima, koji se brije i lepo oblači svaki dan za večeru. Ovo ne radi, da bi zadovoljio divlje životinje, već za svoje lično zadovoljstvo. Ako se ne pridržava ove discipline, džungla će ga pobediti. Znam, da bih se predao džungli, kad bih zauzeo nemoralan stav. Zato sam došao do uverenja zasnovanog na tri zapovedi. Ovde ću ih ukratko izreći i dati njihovo značenje. Postala su osnova za moj rad u filmskom svetu.

Bergman: Prva (zapovest) može da zvuči nepristojno, ali je visokomoralna. Zabavljaćeš stalno.

Publika, koja gleda moje filmove i koja mi na taj način osigurava svakidašnji hleb i puter, ima prava da očekuje zabavu, uzbuđenje, sreću, spiritualno iskustvo. Ja sam odgovoran da pružim to iskustvo. To je jedino opravdanje mojoj delatnosti.

Mikelanđelo Antonioni: Ne bih rekao da publika utiče na mene. Ako bih pravio filmove za publiku, zar ih ne bih morao praviti ili zbog novca ili zbog slave?... Ja pokušavam da ih pravim zato što mi se to najviše dopada i siguran sam da ukoliko su lepši utoliko se više dopadaju.

U principu filma, kao i svih drugih umetnosti, nalazi se izbor. Kao što je rekao Kami, umetnost je pobuna umetnika protiv stvarnosti. Ako se držimo ovog principa, kakvog značaja imaju sredstva kojima će se obelodaniti stvarnost? Filmski autor može da nađe tu stvarnost u romanu, u dnevnoj hronici ili u svojoj mašti, ali važan je način na koji će je izolovati, stilizovati... Ako se to dogodi, izvor nema više nikakvog značaja.

Osobenost rediteljevog izbora (kod mene su to isti problemi: brak, žena, samoća) odgovara istoj logici kojoj odgovara i osobenost njegovih ograničenja: ako se usvoji ovo poslednje, lako će se oceniti i ono prvo.

Rad je najvažnija stvar moga života... Daje mi mogućnost da se izrazim, da uspostavim vezu sa drugima. Pošto malo govorim, mislim da ne bih mogao živeti bez filma.

Bergman: Međutim, to ne znači da prostituiram svoj talenat, bar ne u svakoj prilici, jer onda bih se suprotstavio drugoj zapovedi: Slušaćeš stalno svoju umetničku svest.

Ovo je vrlo lukava zapoved, jer logično, zabranjuje krađu, laž, prostituisanje mog talenta, ubistvo ili falsifikovanje. Međutim, mogu da kažem da mi dozvoljava da falsifikujem, ako to moja umetnost odobrava, da lažem ako je to lepa laž, da ubijam svoje prijatelje ili sebe ili bilo koga drugog, ako to služi mojoj umetnosti. Dozvoljeno mi je čak da prostituišem svoj talenat, ako to odgovara mom umetničkom cilju. I zaista, trebalo bi i da kradem kada ne bi bilo drugog izlaza. Ako bi neko slušao u potpunosti svoju umetnikovu svest, izgledalo bi kao da traži ravnotežu na tronošcu. Uhvatila bi ga takva vrtoglavica da bi se u svakom momentu očekivalo da slomi glavu. Onda bi svi oprezni i moralni gledaoci rekli: "Pogledaj, eno prevrnuo se kradljivac, ubica, razvratnik, lažljivac; tako mu je i trebalo". Rugaju se, i ne misleći da su sva sredstva dozvoljena, osim onih koja dovode do propasti, i da su najopasniji putevi oni kojima se jedva može proći, i da su osećanje odgovornosti i vrtoglavica dve neophodne strane našeg rada, da je sreća stvaranja – proizašla iz lepote i večne sreće – usko povezana sa neophodnim osećanjem straha...

Antonioni: Opterećeni smo kulturom koja nije napredovala kao nauka. Čovek nauke može već biti na Mesecu, ali mi ostali život povinujemo moralnim konceptima Homera... Živimo u društvu koje nas prisiljava da nastavimo da ih primenjujemo, a da više i ne shvatamo šta znače. Možda ćemo u 25. veku shvatiti da su izgubili značenje... Još nema škole u Italiji, ili suda bez raspeća. Hrist nam je po kućama, i otud problem savesti, problem kojim su nas zadojili kao decu i koga ćemo se osloboditi tek sa mnogo muke...

Svi likovi mojih filmova bore se protiv ovih problema, pokušavaju da se oslobode, ali nisu u stanju da zbace savest, osećaj krivice, celu tu vreću trikova...

Bergman: Da bih ojačao svoju volju i da se ne bih okliznuo sa uskog puta u provaliju, imam i treću mudru zapoved: Pravićeš svaki film kao da je tvoj poslednji.

Neki mogu da pomisle da je ova zapoved zabavni paradoks ili besmisleni aforizam ili možda jednostavno lepa rečenica o uobraženosti. Međutim to nije tačno.

To je realnost.

Antonioni: Mislim da je, za vreme renesanse, umetnost uticala na sve. Sada je svet toliko važniji od umetnosti da više ne mogu da zamislim buduću funkciju umetnosti...

Bergman:  Mislim da se film – ili šta već jeste – sastoji od ove pesme: Jedno ljudsko biće umire, ali kao u noćnoj mori zastaje na pola puta i moli za nežnost, oprost, oslobođenje, bilo šta.