Ja hoću da sam slikar

MONOGRAFIJE
U ediciji Žene u srpskoj umetnosti, posle monografija o Mileni Pavlović Barili, Ljubici Cuci Sokić, Katarini Ivanović, Beti Vukanović, Nataliji Cvetković i Olgi Jevrić (izdanje Topi i Vojnoizdavački zavod iz Beograda), objavljena je i knjiga posvećena delu prve slikarke srpske moderne – Nadeždi Petrović – koju je napisala dr Lidija Merenik.
U čemu je doprinos ovom dopunjenom čitanju slikarstva Nadežde Petrović? Već sam pregled sadržaja daje nam ideju o odgovoru, koliko i naslov: Nadežda Petrović – projekat i sudbina prenet iz čuvene studije Đ. K. Argana, ali koji bi se, upravo zbog njenog životnog i umetničkog puta, mogao preobraziti u tezu o sudbini i projektu.

Gde je ženama mesto

Knjiga započinje pitanjem: Ko je Nadežda Petrović? Šta je ona?

U biografiji Nadežde Petrović, piše Merenikova postavljajući temelj svojoj tezi, umetničko i političko delo toliko su izazovno srasli jedno s drugim, da su, budući dinamični, brzi, kontroverzni, puni aktivizma, strasti i stradanja i danas neodoljivo otvoren sistem za dalje analize. Zbog toga, nastavlja autorka, ne samo da je moguće otvoriti ova pitanja i u slučaju Nadežde Petrović već postaviti i druga, pored svega onoga što je o njoj već napisano. Trag koji vodi ka odgovorima, vidi ga Merenikova, ide prema novom razmatranju slikarkinog umetničkog i političkog aktivizma koji je čini modernom, samostalnom ženom u patrijarhalnoj srpskoj sredini na prelomu vekova..., a nešto dalje ističe i kako njena umetnička dostignuća nisu bila ni jedini, ni isključivi konstituenti njene veličine i posthumne slave.

Nadežda nije samo jedna u nizu slikara svog vremena već žestoki borac za nove umetničke i političke ideje koje će preobraziti našu umetnost uvodeći je u Evropu i koje će stvoriti jednu novu evropsku državu 1918. godine. Ta borbena umetničko-politička vizija dućnosti vodila je Nadeždu kroz minhenski, srbijanski, pariski i ratnički period (prema periodizaciji M. Stevanovića), ali i kroz simbolizam, impresionizam, fovizam i ekspresionizam gledano stilskim karakteristikama (prema M. B. Protiću). No, apsolutnu prednost u razmatranju tih formalno-plastičkih elemenata u njenom slikarstvu L. Trifunović je dao svetlosti u kom je okviru ona zapravo razvijala svoju umetničku poetiku.

A što se tiče njene političke vizije, Nadežda je ne samo među slikarkama već i među srpskim slikarima za kratko vreme prošla intenzivan put od začetka objedinjujuće ideje južnoslovenskog umetničkog i državnog prostora do pravih ustaničkih i ratničkih poduhvata. A na moguće čitaočevo pitanje, kako je zapravo Nadežda postala Nadežda, odnosno nada jugoslovenstva, Merenikova odgovara, da je to pored vanrednog talenta koji je posedovala i slikarskih škola koje je pohađala, takođe i rezultat radoznalosti koja je terala da posećuje venecijanska bijenala, izložbe minhenske, berlinske i bečke secesije, da gleda impresioniste i postimpresioniste u Beču, Anri Matisa u Berlinu... No, središnje pitanje na koje ova studija treba da odgovori prema intenciji njene autorke je koja je to drugačija uloga žene izvan opisa ženskih zaduženja, koja je nova ideološka supstancija slika i koja je formalna konstrukcija nastala u Nadeždinom delu i u umetnosti Srba početkom 20. veka i kako je do toga došlo?

Početak srpskog modernizma proticao je u burnim raspravama – od apsolutnog oduševljenja do totalnog negiranja. Tako je nastao i antologijski tekst povodom prve samostalne izložbe Nadežde Petrović 1900. godine u Velikoj školi koji je u Novoj Iskri objavio Pera Odavić. Između ostalog, on piše i sledeće: Zar... Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti, no, impresionističke radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova. Merenikova ne propušta ovu priliku da u ovim, mnogo puta isticanim i komentarisanim rečima koje su katkada doživljene i kao dobronamerna kritičarska preporuka mladoj umetnici, naglasi zapravo otvorenu rodnu netrpeljivost usmerenu dakako ne samo prema jednoj slikarki i njenom borbenom zalaganju za novu umetnost, već i prema pretećoj društvenoj pojavi kada se menja uvreženo shvatanje o tome gde je ženama mesto.

Luda plava četka

Nadežda je dakako toga svesna. Iz jednog pisma majci dve godine ranije (kada je raskinula veridbu) vidimo jasnu predstavu o tome šta je ona i čime treba da se bavi. Ona tu piše: O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar, a ne samo žena, žena ima dosta. Lidija Merenik posebno naglašava tu njenu angažovanost i na ostvarivanju prava žena u Srbiji s početka prošlog veka.

A ona je svojim primerom to najbolje pokazala, zapravo joj je ceo život protekao u tome, da nikako ne razdvoji svoju umetnost od vlastitog života. Merenikova u tom smislu i kaže: Politički angažman i umetnička inovativnost Nadežde Petrović bili su deo iste moderne vizije sveta koji treba menjati..., tj., da iz životne filozofije crpi snagu za stvaralaštvo koje je težilo i dostizalo nove horizonte. A sama Nadežda je jednom prilikom napomenula kako poistovećuje nacionalnu emancipaciju, što je imperativ vremena i slikarski progres prema modernizmu, sa zahtevom njene umetničke epohe.

Merenikova je ovom knjigom ocrtala još jedan isečak iz života Nadežde Petrović koji upotpunjava naša saznanja, ne samo o umetnici već i o vremenu koje je nesumnjivo obeležila. Ona Nadeždin rad vidi kao izjednačavanje projekta moderne sa projektom nacionalnodržavotvornog ostvarenja .Taj projekat uspostavljen je kao moguća norma, a ne kao slučajno odstupanje.

Ovom publikacijom Lidija Merenik je uspešno, ne isključivo teorijsko-istoričarskom metodologijom već, u gotovo romansijerskom stilu (koji nije svojstven ovoj profesiji), dakako uz pomoć opusa Nadežde Petrović – toj ludoj plavoj četki srpskog slikarstva, odbranila opravdanost imperativa iz naslova ovog osvrta.