Kako je Lenjin vaskrsao u Semjonovki

Ukrajina je se bori sa teškim ekonomskim problemima, energetskom nestabilnošću i dugovima prema Rusiji, tinjajućim građanskim ratom na istoku, pobunom oligarha čije vojske zahtevaju naplatu za učešće u ratu sa Donbasom. Ipak, zvanični Kijev se, u potrazi za vlastitim identitetom, najprilježnije bori da raskine svaku vezu sa nasleđem komunizma. 

U aprilu su usvojili četiri zakona o zabrani upotrebe komunističkih i nacističkih imena, simbola, pa čak i pesama. Spisak zabranjenih predmeta uključuje sovjetsku zastavu i himnu, istorijske spomenike i plakate u čast komunističkih lidera. Ukrajinski predsednik Petro Porošenko je potpisom na ovaj set zakona, uoči samog obeležavanja Dana pobede nad fašizmom, ustanovio 8. maj kao Dan sećanja i primirja. Korišćenje „georgijevske lente” je takođe zabranjeno. 

Za kršenje ovih zakona predviđena je kazna od pet do deset godina. Upravo sa žalbom Nacionalnog instituta sećanja, koja podrazumeva kažnjavanje po ovom zakonu, pre nekoliko dana jedan mladi policajac je zakucao na vrata lidera lokalne Komunističke partije Ivana Papčenka u Semjonovki, malom mestu na severoistoku Ukrajine, nedaleko od granice sa Rusijom, zahtevajući odgovor zašto je u ovom seocetu vaskrsao Lenjin. 

Semjonovka, kojom špartaju konjske zaprege, optužena je, dakle, za izvrgavanje ruglu zakona o „dekomunizaciji”. 

Kako prenosi reporter „Njujork tajmsa”, Papčenko je odgovorio da je statua Lenjina već odavno uklonjena sa glavnog seoskog trga, rupa u asfaltu još „zjapi” otvorena i nimalo više ne podseća na istoimeni moskovski Crveni trg. 

Ali, problem je nastao zbog toga što je srebrnom bojom ofarbana statua Lenjina, visoka nešto više od tri i po metra, „vaskrsla” ušuškana lišćem u obližnjem parku. 

Bivši direktor mesne škole Papčenko, stojeći pored „vaskrslog” Lenjina, kaže da stanovnici Semjonovke žele da sačuvaju ovaj mali kutak sovjetske istorije. „Ako unište sve znakove prošlosti, kako god da promene ideologiju, šta će ostati?”, pita se ovaj 67-godišnjak. 

Šef Nacionalnog instituta sećanja istoričar Volodimir Vjatrovič, predviđa, pomalo brzopleto, da bi, ako napor „dekomunizacije” uspe u Ukrajini, izazvao sudbonosan odjek u susedstvu. 

Kijev namerava da novousvojenim zakonima na đubrište istorije baci tradicije Drugog svetskog rata, da se otvore tajne policijske arhive KGB-a ostale u Ukrajini i da se rehabilituju borci za nezavisnost koje je Moskva već stavila na stub srama kao nacističke kolaboracioniste. 

Ukrajina je i danas podeljena u pogledu učešća njenih stanovnika u Drugom svetskom ratu. Uloga Stepana Bandere, koji je sarađivao sa nacistima, bio ratni zločinac koji je organizovao  i masovna ubistva Poljaka i Jevreja – za jedne je sraman čin istorije, dok ga drugi veličaju kao borca za nezavisnost Ukrajine, a njegovu biografiju „peru” time što su ga Nemci uhapsili, iako je hapšenje usledilo zbog sukoba za prevlast sa drugom ukrajinskom frakcijom. 

U današnjoj kijevskoj Ukrajini na statue Lenjina se gleda kao na ruske agente. Vjatrovič kaže da je „koncentracija Lenjinovih statua znak opasnosti u kojoj bi se mogli pojaviti ’ljubazni ljudi’, što je eufemizam za ruske specijalne snage koje su se dokopale Krima”. 

Dok njegovi istomišljenici tvrde da se statue sukobljavaju sa demokratskim vrednostima koje Ukrajinci žele da usade sledećoj generaciji, oni drugi smatraju da država ne bi trebalo da ima mandat za istorijske interpretacije i da bi trebalo da se bavi gorućim ekonomskim problemima. 

„Oni se ponašaju kao boljševici: moraju da izbrišu prošlost”, smatra istoričar Georgij V. Kasjanov i dodaje da „oni misle da sovjetsko nasleđe može da bude poništeno uništavanjem statue Lenjina ili preimenovanje ulica. Oni se bore sa duhovima”, rekao je Kasjanov. 

Reporter je zaključio da se mladi ljudi u Semjonovki ne zanimaju mnogo za sudbinu statue, ali je zato 69-godišnji Ivan Kovalenko plakao kada je statua uklanjana. „Zapad je rekao da ne može da nas porazi oružjem, tako da je odlučio da nas uništi iznutra, prostitucijom i demokratijom”, zaključio je Kovalenko. 

Za šefa Istorijskog instituta sećanja – Lenjina je previše u Ukrajini. „Ovo je bio Lenjinlend”, rekao je Vjatrovič, napominjući da je u Ukrajini ostalo 5.500 statua kada se raspao Sovjetski Savez 1991. godine. 

Takozvani rat protiv spomenika intenzivno je počeo krajem 2013. godine u Ukrajini, kada je srušen veliki spomenik Lenjinu u Kijevu. U vreme protesta na Majdanu i pada proruske vlade srušeno je još oko 500 skulptura.

Najvišu statuu vođe Oktobarske revolucije od 8,5 metara srušili su i raskomadali demonstranti i huligani u septembru prošle godine u Harkovu. Rušenje je trajalo nekoliko sati. Neki od učesnika su pokušali na aukciji da prodaju delove statue. Uho, teško više od 35 kilograma, cenjeno je 2.000 dolara, ali ga niko nije kupio. 

Mnogi gradovi su prodavali, najčešće bronzane, statue kao staro gvožđe, a novac koristili, kako piše „Njujork tajms”, za isplaćivanje zaostalih plata ili za kupovinu oklopnih vozila za dobrovoljce. 

Ukrajini predstoji promena imena 910 gradova i desetine hiljada ulica. Skupštine gradova imaju rok do 21. novembra da to same učine. Ako ne, ukrajinska Vrhovna rada će to učiniti umesto njih do 21. februara iduće godine. 

Apsurdnost situacije koju nameće nova vlast ide dotle da je televizija u jednoj humorističkoj emisiji predložila da se moderno obeležje Kijeva, Moskovski most, preimenuje u „Nemoskovski” most.

Članovi odbora koji se bave komunističkim simbolima kažu da su počeli rad na osnovu anonimnih telefonskih poziva u kojima su im saopštavali da ako oni ne uklone spomenike – ukloniće ih neko drugi. 

I bez Lenjina je u Ukrajini ipak ostao njegov duh. Jedna žena u radničkom mantilu pita se šta im smeta Lenjin i negoduje da se ne može živeti od 40 dolara mesečno. „Neka probaju oni da žive sa tim parama. Na kraju, Lenjin je uveo elektrifikaciju u ovu zemlju. Kako stvari stoje, uskoro ćemo se vratiti na uslove koji su vladali i pre Lenjina.”

A srebrni Lenjin iz obližnjeg parkića još pokazuje ponosno rukom u daljinu i čeka šta će biti s njim. Njegove pristalice pokušavaju da ga spasu kao istorijsku vrednost. Ali Nacionalni institut sećanja ga neće. Njegov šef je neumoljiv: „Ako je na javnom mestu, ipak je totalitarna propaganda.”