Činjenice i interpretacije

Stara istina – kažu još iz antičkih vremena – da u politici često nisu važne činjenice, bitnije su (njihove) interpretacije, uvek se iznova potvrđuje i ponavlja.

Posebno kad je reč o međunarodnoj politici, u kojoj su činjenice, ne tako retko, bivale žrtve odnosa snaga i interesa.

Tako se, nažalost, dogodilo i sa Kosovom:postalo je metafora te gorke istine. Činjenice su bile, i ostale, na našoj strani. Prevagnuli su interesi moćnih i njihove interpretacije.

Hladne glave, bez iluzija, sa ovakvim ishodom se poodavno računalo. Sa gotovo fizički opipljivim strahovima i pritajenim nadanjima. A kad se to što nikako nismo želeli i dogodilo, nastupio je veliki šok, s eksplozivnom mešavinom razložnog nemirenja, jakih emocija i nepredvidivog, iracionalnog, teško kontrolisanog bunta.

Dramatična kosovska završnica, koja traje više od jedne decenije, drastičan je primer nadmoći interpretacija nad činjenicama, u čiji je vrtlog često upadala i naša politika.

Iz današnje vizure biva jasnije nego što je to juče bilo, i bez posezanja za umišljenim ili realnim teorijama zavere, da su u velikom košmaru povlačeni, postupno i slojevito, promišljeni potezi i vešto zidana građevina, cigla na ciglu. Počesto se licitiralo sa interpretacijama za jednokratnu upotrebu, ali s kontinuitetom.

Oni koji bolje pamte, prisetiće se da je ondašnjim srpskim vlastima, pred otvorenom i organizovanom oružanom pobunom famozne OVK, najpre zamerana (samo) „neadekvatna i prekomerna” upotreba sile, jer u tom času javno mnjenje (još) nije bilo pripremljeno za to da se jednoj suverenoj državi uskrati pravo na samoodbranu.

Stvari su potom brzo evoluirale:„teroristi” (američka kvalifikacija za OVK) postali su borci za slobodu, prijatelji i partneri, a već zaboravljeni Račak učinio je svoje i – uništavajuće tromesečno bombardovanje Jugoslavije postalo je„adekvatna i primerena upotreba sile”(!).

I upravo tako nastala je interpretacija da je „Kosovo definitivno (za Srbiju) izgubljeno (te tragične) 1999.” i, praktično, izrečena je neopoziva presuda.

Ta teza je stekla čvrsto uporište u svetu za koji smo daleki, haotični i remetilački vilajet, ali i na našem političkom tlu. S tim se opravdava i ono što se zaista ničim opravdati ne može. Protiv toga su, čini se zakasnelo, svoj glas podigli u snažnom nemirenju premijer i predsednik Srbije, koji je neposredno na sednici Saveta bezbednosti dramu Kosova pomerio dublje u prošlost.

Bilo bi cinično upravo njima dvojici pripisivati nameru da time brane Miloševića. Ali fatalno jeste, uveren sam, ciljati u njega, čak i uz visoku motivisanost i debelu argumentaciju, a pogađati (i razarati) – Srbiju.

Zločin se, zaista, makar samo bio i pojedinačan, a nije, ne sme relativizovati. Iza svakog zločina počinjenog i na Kosovu, kao i svugde, stoji, međutim, zločinac. Za to su nadležni i postoje sudovi. Zbog razmera zločina formirani su i oni posebni, kakav je onaj u Hagu. Njihov imperativ je personalizacija zločina, a ne njegova kolektivizacija. To nije činjeno ni u Nirnbergu.

Oni koji su, međutim, forsirali i fabrikovali interpretacije na uštrb činjenica, kad je reč o Kosovu nesustalo i očigledno programirano, sada konstatuju kako su stvari „otišle predaleko” (američki predstavnik u pregovaračkoj „trojci”) i da se istorija ne može vratiti. Time se, eto, obrazlaže drakonsko kažnjavanje Srbije odsecanjem njene pokrajine kao neopoziva presuda.

Posezanje za istinama i činjenicama u svetu nemilosrdnih interesa i različitih interpretacija, postaje sve više donkihotovski posao.

Srbija, nažalost, u rukama ima samo činjenice. Ostaje joj samo nada da će doći vreme u kojem bi te činjenice mogle da se valorizuju i interpretiraju pravednije nego u ovom trenutku. Ta nada se čini u ovom času varljivijom i krhkijom od neposrednih iskušenja sa kojima bi mogla da se suoči. Njen politički program sažet u sintagmi „i Evropa i Kosovo” mogao bi uskoro da se ispostavi kao izričit zahtev: ili Evropa ili Kosovo. Njegovo priznavanje ili nepriznavanje.

Sve učestalije se u tom kontekstu spominje, kao opomena, Kopenhagen: bez „sređivanja odnosa sa susedima”, po kriterijumima nazvanim po ovom gradu, nema Evrope. U slučaju Kipra, ta dilema je otpala. Može li, i hoće li, ta formula biti primenjena i na Srbiju?