Merkelova se ne da srušiti
Od našeg dopisnika
Frankfurt, Hajdelberg – Iako su komentatori uglednih medija, poput „Fajnenšel tajmsa” i „Indipendenta”, ovih dana ustvrdili kako je, zbog izbegličke krize, kraj političke ere Angele Merkel već na vidiku, nemačka kancelarka je u četvrtak uveče još jednom dokazala da je prerano otpisuju.
Posle dve meseca međusobnih trvenja unutar tročlane vladajuće koalicije, ona je uspela da pomiri suprotstavljene stavove i da zajedno sa liderima CSU i SPD, Horstom Zehoferom i Zigmarom Gabrijelom, saopšti zajednički plan o rešavanju izbegličke krize u Nemačkoj. I možda bi u drugim okolnostima to bila samo još jedna odluka, da sve što je prethodilo nije pokazalo ne samo kancelarkin politički talenat, već i njenu sposobnost i volju da demokratskim sredstvima osigura svoju vlast. Štaviše, Merkelova, kojoj će 22. novembra biti tačno deset godina otkad je postala kancelarka, dokazala je da je malo verovatno da će odići s vlasti. Osim ako to sama ne odluči.
To što je rešavanje izbegličke krize shvatila kao bezmalo sopstvenu misiju, ističući da se ljudima koji beže od rata mora pomoći i da ona neće da ograniči broj izbeglica koje će Nemačka primiti, Merkelovoj je donelo u Evropi mnogo obožavatelja, a u Nemačkoj kritičara. Njena politika „otvorenih vrata” je minulih nedelja samo gomilala neprijatelje.
Nikoga nisu brinule kritike ultradesničara, ali kada je glas protiv njene politike digao bavarski premijer Zehofer, lider sestrinske stranke njene CDU, mnogi su se zapitali da li je to početak njenog političkog kraja. Usledio je bunt i unutar CDU tako da je bezmalo 300 funkcionera CDU, među kojima i 38 poslanika u Bundestagu, potpisalo pismo u kom je optužuju da krši nemačke zakone i program CDU. Istovremeno, pobunili su se i pokrajinski premijeri i gradonačelnici, koji pripadaju SPD-u, a i vicekancelar Gabrijel je imao zamerke.
Da atmosfera po Merkelovu bude gora, mediji su se skoro udružili protiv nje. Konzervativni listovi, poput „Velta” i „Frankfurter algemajne cajtunga”, bili su joj pre naklonjeni, a sada je kritikuju što „ne pritiska kočnicu” i ne zatvara granicu za izbeglice. Levo orijentisani, poput „Tagescajtunga”, optužuju je da pravi „tvrđavu Evropu” jer pokušava da izbeglice zadrži u Turskoj i na Balkanu. Prvi kanal državne televizije ARD ju je prikazao pokrivene glave kao da je muslimanka, a komentator „Dojče velea” je sve rekao naslovom svog teksta: „Merkelova je deo problema”.
I šta u toj situaciji radi naučnica odrasla u komunističkoj DDR u kojoj je bio nezamisliv takav bunt protiv vrha vlasti? Ne, ona nije krenula da smenjuje pobunjenike u svojoj partiji. Nije nijednom pozvala na partijsku disciplinu, niti je neko od njenih najbližih saradnika krenuo da se obračunava s pobunjenicima. Nije ni isticala da ni za živu glavu neće promeniti svoju politiku, niti je pretila prevremenim izborima. Nijednu pogrdnu reč nije rekla na račun novinara koji je kritikuju, niti je medije optužila za orkestriranu kampanju.
Naprotiv, ona je svakim svojim potezom pokazala šta u ovakvoj situaciji radi demokratski lider. Pažljivo je saslušala kritičare iz partija u vlasti. Krenula je širom Nemačke da putuje i razgovara, kako s partijskim funkcionerima, tako i s običnim građanima, objašnjavajući im svoju politiku ali i uvažavajući njihove kritike i strahove. Iako ne voli da daje intervjue, znatno češće je pristajala na njih, a na konferencijama za novinare stoički je primala neprijatna pitanja i strpljivo i bez besa na njih odgovarala. Priznala je da njena politika „sve samo ne savršena”, pristajući da je usavršava „korak po korak” bez odustajanja od svojih principa.
U skladu sa svojom politikom malih koraka, naučnički precizno, ova kvantna hemičarka je postepeno činila ustupke. Najpre je pooštrila zakon o azilu i državljanima balkanskih zemalja skoro onemogućila da dobiju azil, a novčanu pomoć izbeglicama pretvorila u bonove za hranu i druge potrepštine. Potom je pristala na sporne tranzitne zone za izbeglice koje je predlagao Zehofer, da bi protivljenje Gabrijela dovelo na kraju do kompromisa po kojem će u tranzitne zone biti pritvarani samo oni koji skoro da nemaju šanse da dobiju azil u Nemačkoj ili neće da sarađuju s vlastima.
Iako joj je Denis Mekšejn u komentaru za „Indipendent” poručio da je vreme da ode s vlasti u skladu s nepisanim „pravilom 10”, koje kaže da evropski lideri posle deset godina naglo padaju s vlasti, bivši britanski ministar za evropska pitanja se ipak malo preračunao. Osim što je pogrešno kao primer za „pravilo 10” uzeo njenog političkog oca Helmuta Kola, koji je vladao čak 16 godina, Mekšejn je potcenio i Merkelinu volju da se bori, ali i bar pet okolnosti koje joj idu naruku.
Prvo, koliko god je kritikovao, Zehofer zapravo nije želeo njenu glavu. On je znao da bi se ona i bez podrške njegovih poslanika u Bundestagu održala na vlasti, ali bi to značilo da bi njegova CSU na saveznom nivou otišla u opoziciju. A teško da bi on želeo da se odrekne vlasti, koliko god mu bio drag tvrdi stav Viktora Orbana.
Drugo, odgovaralo joj je i to što se i SPD bunio, jer je time ona svojim konzervativcima dokazala da ipak nije CDU okrenula ka levici, tako što je pristala na neke socijaldemokratske zahteve, poput uvođenja minimalne zarade. U trenutku kada je bivši grčki levičarski ministar finansija Janis Varufakis hvali zbog izbegličke politike, Merkelovoj je bila potrebna i kritika iz tih redova da bi dokazala da je ipak dosledna konzervativka.
Treće, pad njene popularnosti nije oborio njenu popularnost među članovima CDU među kojima je u prošlomesečnoj anketi čak 81 odsto reklo da nju želi za kancelarskog kandidata na izborima 2017. Unutar CDU ona nema pravog konkurenta, budući da je pozicija ministarke odbrane Ursule fon der Lajen oslabljena sumnjama da je plagirala doktorat, a Merkelin šef Kancelarske službe Peter Atlmajer i ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer nisu toliko privlačni biračima. Za njenu zamenicu u stranci Juliju Klekner kažu da je prerano da bude kancelarka, dok za ministra finansija Volfganga Šojblea da je prekasno budući da ima 73 godine.
Četvrto, Nemačka je i dalje najjača evropska ekonomija, koja je ove godine zabeležila neočekivani budžetski suficit iz kojeg može da finansira troškove zbrinjavanja izbeglica, koji će narasti na 16 milijardi evra.
Peto, što je možda najvažnije, u Nemačkoj ne postoji raspoloženje za promene kakvo je postojalo, primera radi, kada je Kol izgubio izbore ili posle njega Gerhard Šreder. Ukoliko ga pak ima, to će se tek videti u martu kada se u tri savezne pokrajine održavaju izbori.
Kada se se sve ove okolnosti uzmu u obzir, zasad je teško predvideti njen pad s vlasti, iako je ona daleko od savršenog evropskog lidera. Ona nije baš osoba od velikih vizija ili velikog govorništva. Istovremeno može da bude, s jedne strane, politički kameleon koji prihvata levičarsku politiku SPD-a, a s druge strane politička škorpija koja beskrupulozno eliminiše političke rivale, kao što je to svojevremeno učinila sa Šojbleom. Međutim, kada je u pitanju talas izbeglica, njen pravi problem nisu politički protivnici u Nemačkoj. Izazov za nju je to što na dešavanja na Bliskom istoku, odakle dolazi najviše izbeglica, u mnogome zavise od dva čoveka van Nemačke – Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana. Jednog koji ratuje protiv džihadista u Siriji, a drugog koji je obećao da će zaustaviti izbeglice od pohoda na Evropu.