Izbeglice žure da se domognu Nemačke

Salcburg – „Mađar so” je nedavno posetio prihvatni kamp na bavarsko-austrijskoj granici, u gradu Pasau, i izbeglički kamp nadomak Salcburga, kod mesta Freilašing.

Ispred glavnog ulaza železničke stanice u Salcburgu postavljeni su šatori i kontejneri, a oko šatora je metalna ograda. U ogromnoj hali se nalazi masa ljudi. U jednom momentu odnekud se pojavljuje grupa od četrdesetak ljudi sa rančevima. Muškarci, žene, deca koje požuruje vojnik. Idu do zadnjeg dela stanice, gde ih dočekuju uniformisana lica i tri žene sa kolicima za kupovinu. U jednim kolicima su jabuke, u drugim voda, u trećim upakovana hrana.

– Ako hoćete da pravite reportažu, dođite u Salcburg – predložio je Peter Karšai, predsednik Mađarskog kružoka u Salcburgu, do koga smo došli zahvaljujući glavnom uredniku lista „Beči naplo” Erneu Deaku. Glavnu železničku stanicu su zatvorili pre više meseci. Izbeglice tu sad stižu i iz Slovenije. Odavde kreću dalje, na teret gospođe Merkel. – Ne ljutim se na njih, a ne žale se ni žitelji grada, jer stižu i odlaze skoro neprimetno u susedni nemački grad, Freilašing – kaže nam Johanes Greifeneder, šef informativnog centra gradskog magistrata.

Izbeglice koje su čuvali vojnici stavili su na autobus i odvezli do granice, na obalu reke Salah. Sa gospodinom Greifenderom stojimo tu, na sredini ograđenog dvorišta. Ogradu pokriva gusta mreža, ništa se ne vidi preko nje. Na kapiji je mali prozor, kroz koji gleda vojnik pre nego što nas pušta.

– Izbeglice dolaze autobusima ili vozom na centralnu železničku stanicu. Tamo smo napravili prihvatni centar za oko 800 osoba i tu ih zbrinjavamo. Nakon toga ih u grupama od po sto ljudi svakog sata prevozimo ovde ili u sličan kamp, gde možemo smestiti 400 osoba. Izbeglice prilikom dolaska dobijaju narukvicu na osnovu koje znamo ko je kada stigao. Time sprečavamo da izbiju svađe i tuče oko toga ko će pre krenuti dalje.

Izbeglice sede pored kapije, čekaju dok ih ne pozovu. Naravno, ne poimence. Tridesetoro njih se postroji i jedan ih vojnik ih odvede do šatora, gde čekaju da ih nemački policajci puste u Nemačku.

– Tu je ovaj brojač – pokazuje sitnu spravicu, sa koje očitava broj 1281. – Danas ih je toliko prešlo ovde nemačku granicu. Do kraja dana računamo na dve hiljade osoba. Inače već nekoliko nedelja ih dnevno stiže oko dve hiljade.

Ljudi ispod šatora, kao u lekarskoj čekaonici, sede, razgovaraju. Deca crtaju. Tri mlade gospođice dobrovoljci zbrinjavaju one koji čekaju.

– U Salcburgu oko 300 ljudi razne poslove vezane za izbeglice. Većinom su dobrovoljci, ali ima i profesionalaca – veli Greifeneder, koji i sebe ubraja u profesionalce.

Pitam ljude u šatoru da li znaju engleski. Jedan se momak javlja, ali odmah dodaje da ga ne govori suviše dobro. Kažem mu da ni ja ne stojim najbolje sa engleskim.

– Pre nedelju dana smo krenuli iz Sirije. Nakon što sam preživeo more, odahnuo sam. Između Turske i Grčke nas prevoze gumenim čamcima, u kojima je višestruko više ljudi od dozvoljenog broja. Bilo je teških deonica na putu, ali nisu bile opasne po život. Mnogi su se udavili u moru. Ja sam sad skoro stigao do svog cilja, još samo nekoliko koraka i biću u Nemačkoj. Želim tu da izgradim svoj život, želim da ostanem ovde. Još ne znam tačno gde, nemam tu rođake i poznanike. Imam samo jednog u Hamburgu sa kojim se već mesecima družim preko „Fejsbuka”. On je Nemac.

Procedura se odvija prema tačno određenim pravilima: ljude koje su sa austrijske strane kampa u Freilasingu snabdeli hranom i zdravstveno zbrinuli, nemački policajci i volonteri potom u šatorima kontrolišu u grupama od tri-četiri osobe. Tu se odrađuje još jedna rutinska kontrola, pre nego što, po unapred određenom redosledu, uđu u autobus koji ih čeka.

– Autobusi prevoze izbeglice kuću koja je udaljena oko dva kilometra od centra. Ona je specijalno za njih određena i može da primi najviše 1.400 osoba – kaže Bernd Robert Šulc, predstavnik za štampu minhenske okružne policije, za „Mađar so”.

– Odatle se izbeglice prevoze u Manhajm i Berlin. Za izbeglice su obezbeđena dva voza: u jedan može da stane 750 osoba, a u drugi do 430. Sve funkcioniše besprekorno, tokom transporta nema zastoja – govori Šulc dok grupa od oko četrdesetak izbeglica ulazi u autobus. Vidimo umorne, ali strpljive ljude iz Sirije koji poštuju uputstva, žene, decu i mlade koji veruju da će se uskoro završiti njihovo dramatično putovanje.

U prihvatnom centru u Pasauu, u Nemačkoj, u koji izbeglice prvo stižu kažu da centri primaju iz dana u dan sve više osoba – u gradu postoje tri prihvatna centra, a broj izbeglica je ovih dana dostigao deset hiljada. Veći deo izbeglica u Pasauu provede samo dva sata. Po dolasku im obezbeđuju osnovne potrepštine i potom ih opet organizovano prevoze u razne delove Nemačke, u druge centre. Mogu da izaberu da ostanu u Pasauu, ali se samo nekolicina odlučuje za to.

Razgovarali smo sa više izbeglica. Poneki od njih ostaju u Nemačkoj, drugi pokušavaju da stvore novi život u nekoj od skandinavskih država. U pamćenju ostaje urezana slika kada austrijski volonter glasno, uz uvežban osmeh na licu, poželi mnogo sreće članovima jedne porodice koja putuje u drugu zemlju.

Ovaj tekst je nastao u okviru saradnje „Mađar soa” i „Politike”