Rastali smo se sa Štulićem kada je on došao na nivo „Bog i ja i niko drugi"

Grupa „Parni valjak” počela je slavljeničku turneju 24. septembra koncertom u Ljubljani. Četiri decenije rada obeležiće u Beogradu nastupom u Centru „Sava” 27. novembra, kada će prošetati kroz godine tokom kojih su dokazali da su, pre svega, profesionalci. Dan kasnije, publika će ih slušati u Hali sportova, na mestu na kojem je pre 40 godina počela njihova muzička priča.

Članovi benda Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski početkom meseca naprosto su protutnjali Beogradom, obišli priličan broj TV i radio stanica, održali konferenciju za novinare i posetili „Politiku”.

Kako biste sumirali vaš zajednički hod, dug 40 godina?

Aki Rahimovski: Prvi deo – ludost. Onda pesma, pa odgovornost i poslednja faza „Moja je pesma lagana”. Sve ide lagano.

Kako lagano? Vi ste baš ubrzali.

Aki Rahimovski: Sada radimo opušteno i uživamo. I normalno, u svemu tome postoji jedna reč – ljubav. Prema muzici, publici, svemu.

Zajedno ste od početka. Kako je to provesti četiri decenije zajedno?

Husein Hasanefendić: Prva faza je kada nadobudni klinci žele da osvoje svet. Onda ti klinci donekle osvoje svet pa odrastu i počnu da paze šta pišu, kako pevaju, sviraju... Sada je poslednja faza, u kojoj se borimo sami sa sobom jer smo nametnuli tako visoke standarde da smo sami sebi jedina konkurencija.

Kada ste počinjali, da li ste razmišljali da ćete kroz 10, 20 godina biti zajedno, da ćete kao grupa još postojati?

Aki Rahimovski: Odmah na početku dobili smo šansu da sa „Ju grupom” idemo na proslavu njihovih pet godina. Od Ljubljane do Skoplja i nazad. I dobili smo šansu da nastupamo pred mnogo ljudi kao novi bend i moram priznati da smo tu šansu iskoristili. Trudili smo se. Sve je vrcalo iz nas.

Husein Hasanefendić: Oni su slavili pet godina a nama je to bilo strašno. Nepojmljivo. Ali, kada imaš 19, onda je pet godina značajan komad života. Da me je neko tada pitao, sigurno bih rekao da ću se muzikom baviti čitav život. To je sigurno. Onog trenutka kad me je to osvojilo, osvojilo me trajno, kao neizlečiva zaraza. Ali ne bih pretpostavio da će bend trajati. Ma, ne znam ni sam šta sam onda mislio. Tada nije bilo primera grupa koje traju. „Bitlsi” su sve napravili u sedam godina.

Mnogi sa eks-ju scene radili su s vama. Ili na albumima ili na koncertima. Bajaga, Margita iz EKV, Oliver Dragojević...

Husein Hasanefendić: Bila je to slučajnost. Bilo je normalno družiti se.

Radili ste sa Džonijem Štulićem...

Husein Hasanefendić: Mi smo snimili njegove pesme ne bismo li ukazali na njegov ozbiljan talenat. Vrlo svesno. Prvo, odlične su pesme. „Kad Miki kaže da se boji”, na primer. Na njegovom prvom singlu ja sam svirao gitaru i producirao. Bio je kratko u bendu.

Ostali ste u dobrim odnosima?

Husein Hasanefendić: Ne. Bili smo u dobrim odnosima. Pomogli smo mu, na neki način, u karijeri i nije bio problem što on nije bio u bendu.

Aki Rahimovski: Naše udaljavanje desilo se u fazi kad je on poludeo.

Husein Hasanefendić: Jednostavno nije postojala mogućnost komunikacije u dva smera. On je došao na nivo „Bog i ja i niko drugi”. A koji je redosled u tome, nisam siguran.

Da li je istina da vas ima vrlo malo i vrlo retko u štampanim medijima u Hrvatskoj, da ste uglavnom zastupljeni na radiju? Kada dolazite u Srbiju, mediji vam poklone dosta veliki prostor.

Husein Hasanefendić: Ne mogu da analiziram situaciju u Srbiji. Gde god da odemo van Zagreba, drugačije je. Da li zato što nismo domaći pa je drugi odnos prema nama ili se u drugim sredinama događaji više vrednuju. U Hrvatskoj smo povremeno u štampanim medijima. Možda zato što smo tamo pa nismo interesantni. Kažu, pa napuniće dvoranu, to je normalno.

Aki Rahimovski: Njih interesuju neke druge stvari od kojih mi bežimo.

Husein Hasanefendić: Malo prljavog veša i da se mi rastajemo, da imamo ljubavnice... Imam teoriju i mislim da nisam daleko od istine: mediji, i elektronski i štampani, u Hrvatskoj smatraju da su oni ti koji vedre i oblače. Znači, oni stvaraju zvezde i oni ih ruše.

Na koje medije mislite? Tabloidne ili ozbiljne?

Husein Hasanefendić: A koji su to ozbiljni? Nema nijedne novine u kojoj nema estrade. Mi spadamo u pop-kulturu i to nije prepotentno. Mi smo pismeni, za razliku od velikog dela estrade. Evo, sada su četiri decenije benda i imao sam velike intervjue u nedeljnicima, po četiri stranice, što retko kome daju. Kad su takve prilike, ima medija koji se odnose s nekim određenim poštovanjem. Ali, mi smo tamo na dnevnoj bazi a ovde dođemo na tri dana pa nas nema godinu, dve...

Postoji li kriza autorstva, u Hrvatskoj, Srbiji, regionu, svetu?

Husein Hasanefendić: Svaki čas čujem neku dobru pesmu. Radio-stanice diktiraju formate pa se ide nekom željom za događajem. Možete da napišete pesmu iz duše, za sebe, a možete ciljano da je radite. Pokušavali su da rade uz pomoć matematike a ne da pišu pesmu vođeni osećajem. Onda je teško napraviti nadahnutu pesmu ako ona mora da ima 10 grama ovog i pet grama onog. Tako da mislim da je u tome problem. Dobre pesme se nekako probiju kroz ovo zagađenje u etru.

Jednom ste citirali Pikasa, koji je rekao da talentovan slikar stvara a genije kopira.

Husein Hasanefendić: On je bio drastičniji: rekao je da talentovani pozajmljuju a genijalci kradu. Bregović je rodonačelnik toga, što ne umanjuje njegov talenat jer i za to je potreban talenat.

A vi, da li ste talentovani ili ste genijalac?

Husein Hasanefendić: Ja sam apsolutno netalentovan. Da se vratim na priču o krizi autorstva: toliko je pesama napisano da se dopunjuju čak i matematičke varijacije koje izgledaju beskrajno. Teško je napisati nešto što je potpuno originalno i nešto sasvim novo. Muzika se vrti u krugovima.