Zašto je Ulaj tužio Marinu Abramović

Marina Abramović i njen dugogodišnji umetnički i životni partner Ulaj rastali su se 1988. performansom na Kineskom zidu, posle dugog vremena videli su se ponovo 2010. u emotivnom susretu tokom njenog performansa „Umetnik je prisutan” u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku da bi na kraju završili na sudu. Frank Uve Lejsipen, kako je Ulajevo pravo ime, tužio je Marinu Abramović jer je prekršila ugovor sklopljen 1999, o pravima nad njihovim zajedničkim radovima.

Naime, jedna od najpoznatijih savremenih umetnica u oblasti performansa, kako tvrdi Ulaj, godinama je tražila od galerista širom sveta da potpisuju samo njeno ime ispod njihovih zajedničkih radova, čime je on uskraćen za novac od njihove prodaje. Kako je dodao, plaćen je samo četiri puta za 16 godina.

– Ona nije bila samo moj poslovni partner. Naš opus postao je istorija, nalazi se u školskim knjigama, ali je ona namerno odlučila da manipuliše time i da moje ime izostavi – rekao je poznati nemački umetnik za „Gardijan”, dodajući da je svoju arhivu nakon što su se rastali prodao Marini, koja je pristala da je održava i nadgleda produkciju reprodukovanih materijala – videa, fotografija, performansa. Profit je trebalo podeliti tako da 50 posto dobijaju galerije, 30 posto Marina Abramović, a 20 Ulaj, ali to u praksi nije sprovedeno. Svako njihovo delo dostizalo je sume koje su šestocifrene, dok je kod njega završila samo 31.000 dolara.

Istovremeno, kako kaže Ulaj, bivša partnerka sprečila ga je da fotografije njihovih radova objavi u knjizi o njemu iz 2014. „Šapati: Ulaj o Ulaju”, koju je pripremao dok se lečio od raka. Autorka dela ovo je i potvrdila – Marija Rus Bojan objasnila je da je Marina Abramović bila u početku veoma ljubazna da bi se posle predomislila i preko advokata ih obavestila da ne želi da da intervju koji bi bio objavljen u štivu niti želi da da dozvolu za objavu fotografija njihovih projekata. Izdavač je odustao od tih 28 fotografija i svaka od njih zamenjena je na stranama monografije kvadratom roze boje.

Sve ovo Ulaj je ispričao na još jedan način – performansom „Kostur u ormanu”, koji je održao u Stedelijk muzeju u Amsterdamu i u kojem, obučen baš u roze donji veš, na zidu ispisuje brojeve 252, 253, 288, 289... Kako je objasnio, ti brojevi odnose se na strane u knjizi na kojima je trebalo da budu radovi koje su osmislili i izveli zajedno, a koje je ona prisvojila.

Pored svega, Ulaj tvrdi još nešto – da je njena solo intervencija „Umetnik je prisutan”, održana u Momi, zapravo plagijat njihovog epskog performansa „Prelazak noćnog mora”, koji su izvodili između 1981. i 1987.

– U Njujorku je samo odlučila da pozove publiku da u tišini sedi ispred nje umesto mene, to je jedina razlika – objasnio je Ulaj.

Proces će početi u Amsterdamu krajem ovog meseca, dok umetnica negira optužbe čoveka sa kojim je sarađivala više od decenije. Prema rečima njenog advokata, reč je o klevetama koje Marina Abramović ne želi da komentariše, pošto je cilj procesa da je dezavuiše i uruši njenu reputaciju u javnosti, ali da je pravda na njenoj strani i da će ona to i dokazati na sudu.

Njihova saradnja, koja je počela 1976, obeležena je legendarnim projektima. „Rez” iz 1978, u kojem nag Ulaj trči prema Marini da bi ga unazad vukao elastični konopac, potom „Aaa-aaa”, nastao iste godine, u kojem vrište jedno na drugo, i „Odnos u vremenu” iz 1977, u kojem su 17 sati bili jedno za drugo vezani kosom, okrenuti istovremeno jedno drugom leđima.