Naš zlatni bas

„Da imam hiljadu života nijedan ne bih mogao da zamislim bez operske scene!”, voleo je tokom svoje duge i plodne karijere da prokomentariše Žarko Cvejić (1907–1994), nosilac glavnih basovskih uloga u operskom repertoaru Beogradske opere. Na čak 80 Cvejićevih operskih uloga, brojne kritike, isečke iz štampe i fotografije iz predstava, aktivnosti u horu „Obilić”, i karijeru dugu pola veka podseća nas upravo aktuelna postavka u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije, autorke Olge Marković.

Naš proslavljeni „zlatni bas”, i prema oceni čehoslovačke kritike, „jedan od najboljih Kecala na svetu”, debitovao je 1929. u Verdijevoj „Aidi”, partijom kralja koju je kasnije opisivao kao „kratku i statičnu, dosta dobru za jednog debitanta”. Već sledeće godine u Narodnom pozorištu dobio je stalni angažman koji će trajati punih 50 godina. Potpuno se predao umetnosti iako je diplomirao srpski jezik i književnost.

Koliko je bio intenzivan i dinamičan Cvejićev umetnički život može da posluži primer 1938. godine. Samo neke od uloga koje je te godine oživeo na sceni Narodnog pozorišta su: Daland u „Holanđaninu lutalici”, Ferando u „Trubaduru”, Samjuel u „Balu pod maskama”, Lodoviko u „Otelu”, Kecal u „Prodanoj nevesti”.

– Sa 28 godina pevao je sa jednim od najvećih basova svih vremena Fjodorom Šaljapinom u predstavama „Don Kihot” i „Boris Godunov”.

U radu sa Šaljapinom, 1935. godine, Cvejić se uvek rado sećao anegdote na probi „Godunova”. ’Kad sam pokušao da pokažem svu snagu i prodornost svoga glasa, prekinuo me je’, pričao je Cvejić. ’Zašto se ti, bratac, dereš kao magarac!’, rekao je Šaljapin i otpevao nekoliko fraza, da pokaže kako se peva ta rola. Zatim mi je rekao da ponovim, i ja sam otpevao moju partiju. Na završetku arije Šaljapin je trebalo da nastavi, međutim, on je pokretom ruke zaustavio i dirigenta, i orkestar, i hor, i uzviknuo: ’Bravo, ovaj mladić je odličan!’ ’To je bio moj dragoceni čas pevanja, i te reči su mi uvek služile kao opomena kad je reč o doziranju zvuka’, podseća na Cvejićeve reči Olga Marković.

Samo jedna otkazana predstava tokom pola veka na operskoj sceni Žarka Cvejića može da bude lekcija generacijama koje dolaze. Na pitanje kako je izdržao tri čina „Seviljskog berberina” dok se borio sa jakim kašljem, čuveni bas je svojevremeno odgovorio:

– Vrlo lako. Treba imati dve tehnike. Jednu za bolesno, drugu za zdravo stanje. Treba, u stvari, znati pevati i „iznad” kašlja, rekao je majstor svog zanata, za koga nije bilo nepoznanica i iznenađenja.

U godinama pred Drugi svetski rat Žarko Cvejić i dalje učestvuje aktivno u svim značajnim muzičkim događajima u Beogradu, kako na sceni Narodnog pozorišta, tako i na značajnim koncertima.

– Cvejić će tumačiti svoju omiljenu ulogu Kecala u „Prodanoj nevesti” 5. aprila 1941. pred nemačko bombardovanje Beograda. Dirigovao je Alfred Pordes, koga će Nemci uskoro ubiti na sajmištu, a sa njim su to poslednje veče u slobodi pevali, pored Cvejića, i Anita Mezetova, Dušan Đorđević, Dragutin Petrović, Božidar Mitrović, Grlica Paić, Branko Pivnički, Branka Bojović, Boško Nikolić, Vukica Ilić i Slobodan Malbaški (koga će Nemci, takođe, ubiti tri godine kasnije), priča Olga Marković.

Posle obnove pozorišne zgrade razrušene bombama nastavlja se operski život u okupiranom Beogradu.

– Cvejić nastupa na Kolarcu, a ovakva aktivnost naših operskih pevača van matične kuće, scene Narodnog pozorišta, nije se dopala novim vlastima posle oslobođenja. I tako je Cvejić, kao i mnoge njegove kolege, bio podvrgnut ocenjivanju Suda časti koji je razmatrao držanje svih članova Narodnog pozorišta i njihov rad za vreme okupacije. Cvejić je, kao i mnogi, dobio negativnu ocenu i kažnjen je „nepevanjem”. („Pevao je ne prosuđujući gde, kad i kome. Zato se stekao utisak o njegovoj labavoj nacionalnoj svesti i zaslužuje kaznu”, ocenio je Sud časti)

Ali bez velikih operskih pevača, kao što je bio Žarko Cvejić, nije se moglo. I već početkom sezone 1945/46. Cvejić je zapevao u „Seviljskom berberinu”, „Verteru”, „Rigoletu”, „Knezu Igoru”.

– Kada je reč o međunarodnim gostovanjima, u zlatnom periodu Beogradske opere, negde od 1954. do 1962, gostovaće Cvejić i u Parizu, Lozani, Barseloni, Rimu…Najviše je možda pevao u Čehoslovačkoj (u Smetaninoj dvorani u Pragu sa Zdenkom Zikovom, najvećom čehoslovačkom pevačicom, na primer), ali se postavlja pitanje zašto Cvejić nije ostvario veću internacionalnu karijeru. Nema drugog odgovora sem da je bio veoma vezan za Beograd, Narodno pozorište i svoju porodicu, zaključuje kustos Olga Marković.